Ознаке

Розанов је знао у чему је ствар, он помиње ОРМАН, који је непомерив. Милић није почео са одмицањем ОРМАНА, нити је читаву ствар отпочео из почетка.Он види провалију провалије.Он зна да има традиција које вештачки одржавају у животу што је суштински већ умрло. Он је песник, и то изразити, живе традиције, и он је се нагонски држи : оно са чиме је истински у животном току, што је примио и што ће даље пренети. Он није подлегао – да се послужимо речима Момчила Настасијевића – нездраво наглом процесу ослобођења, насилно кидајући везу по везу суштине себе са суштином света. Није се овај песник још, као Настасијевић приближио пожељном религиозном осмишљавању свога стварања, али тамо где се приближавао Богу, он је све дубље налазио себе. Тамо где је имао довољно храбрости да се суочи са свим страхотама заблуделости, са митским Затеком (затеченим, прегломазним, Орманом), тамо где стоји и где је непомерив Милићев стваралачки потез – тамо је и сама по себи победа без борбе, а та победа стреми апсолутном добру – поништавању зла и отелотворењу љубави… Ако се, када је реч о претходним Милићевим збиркама, избегавало или овлаш прелазило преко метафизичких импулса његових песничких настојања, сада је прилика, и за неке друге тумаче да се позабаве и са овом димензијом његових настојања.Јер, што више овај Песник сазрева, он се све више приближава речју песнику-свештенику-магу…

преко ПОВОДОМ „Душе у студени“ / Белатукадруз.

Advertisements