Ознаке

Све ово што намеравам да забележим прошло је преко моје главе : тако сам проживео до 18. јануара 1976. године. Тад сам се оженио по трећи пут. Пошто нисам писац, драги Мирославе Лукићу, ја немам намеру да своје доживљаје стављам неком трећем у уста, него да се одмах представим : СТОИЛКОВ ИЛЧО, рођен 18. августа 1956. године у селу Калапетровци – Штип, Македонија. Гајде сам научио да свирам још као ученик основне школе. Свирао сам на свадбама и на испраћајима војника. Умем да свирам у гајде боље него што возим камион. Црномањаст сам и женама сам се одувек допадао. Зашто? Разговарале две девојке, једна питала другу : Зашто волиш црномањасте мушкарце? Зашто да волим беле и плаве? Чоколада је црна и слатка, а снег је бео и хладан. Свакој би девојци отпевао на почетку песму : Кажи, моме, уситину љубиш ли ме, мамиш ли ме, ил се са мном поиграваш, да ти мине време? Ја не могу да разберем була ли си ил Гркиња, ил си, моме, Македонче, што си толко убаво? Можда би неком од песама, а ја их знам на стотине, могао да почнем ову причу, можда овако : Ја сам Илчо голем лола био, у кафани лоше учинио. Ја сам пио и чаше разбио, келнерки сам поштено платио. Ако умрем, обуците ми мангупско одело.

преко Из Архива „Заветина“.

Advertisements