Ознаке

Лукићева поема есхатолошко-апокалиптичнаделује на читаоца својом аутономношћу. Главна есхатолошка личност Лукићеве поеме је у неку руку сâмпесник, лирски субјекат. Посматрач, причалац је иучесник. Колективна личност је народ, грешници,над којима се извршава апокалиптична казна божја.А чији су извршиоци тог “прљавог посла” они који1999. године бомбардују тај народ изабран за некенебеске сврхе, “изабрани народ”, “небески народ”,“помазани”. Да буде веселије, бомбардује“Милосрдни анђео”. Да не причамо о хришћанствуна Балкану. Можда у дубини Лукићеве поеме имадуха и даха историјског процеса хришћанства, па ионога што се данас дешава са оним што се зовеСВЕТОСАВЉЕ (цепа се на три) и рад многихсекти. И упркос томе, наши црквени великодостојнициупорно тврде да се “догађа препород”.Бела куга… Препород?! Вероватно мисле нато да убрзано небески народ иде на небо?Како песничка душа-дух да све то недоживи болно и панично? (……)

преко Иверје, есејистичког гневног ума / Миодраг Мркић.

Advertisements