Молитвена реч Светога Саве / Јован Пејчић

Мо­ли­тва је, пре­ма то­ме, за Све­то­га Са­ву, срж све­ко­ли­ке бла­го­дат­но­сти, „сте­че­но­сти у јед­ну са­гла­сност и во­љу“, из­вор­не цр­кве­но­сти људ­ско­га би­ћа у ње­го­во­ме ма­ло­вре­ме­ном ово­свет­ском жи­во­ту, Хри­сто­вим при­ме­ром ме­ђу­тим пред­о­дре­ђе­ном за онај дру­ги и не­ис­ка­за­ни, не­ис­ка­зи­ви жи­вот веч­ни.Упи­тај­мо се за­то, на кра­ју, о ка­рак­те­ру срп­ских мо­ли­та­ва уоп­ште, о уну­тра­шњем њи­хо­вом устрој­ству и зна­че­њу, о оним свој­стви­ма мо­ли­тве­но­га ис­ка­за код нас ко­ји, јед­ном и на по­чет­ку по­ло­жен од Све­то­га Са­ве, ни­шта у вре­ме­ну ни­је из­гу­био од сво­је пр­во­бит­но­сти.Тај је ка­рак­тер трој­ствен.Не­ма, пр­во, срп­ске мо­ли­тве ко­ја не сла­ви хри­шћан­ску, оп­ште­пра­во­слав­ну ве­ру у Бо­га и у Њи­ме са­здан свет. Дру­го, све оне са­зда­ју свој ко­смос и из­раз ваз­но­се­ћи све­ти­њу на­ци­о­нал­ног жи­во­та – на­век жи­ву, бор­бе­ну ко­ли­ко жр­тве­ну и по­кај­ну по­ве­сни­цу на­род­ну. Тре­ће, не­ма­мо мо­ли­тве­ни­ка ко­ји се „на до­гле­ду Бож­јих све­то­ва“ пре­да­је нај­оп­шти­јем и по­себ­ном, за­не­ма­ру­ју­ћи људ­ски лич­но и бо­го­чо­ве­чан­ско у се­би.Mо­ли­тве Све­то­га Са­ве та­кве су. И то су.Мо­ли­тве Све­то­ме Са­ви та­ко­ђе су то. И та­кве су.

преко Молитвена реч Светога Саве / Јован Пејчић.