Молитва је, према томе, за Светога Саву, срж свеколике благодатности, „стечености у једну сагласност и вољу“, изворне црквености људскога бића у његовоме маловременом овосветском животу, Христовим примером међутим предодређеном за онај други и неисказани, неисказиви живот вечни.Упитајмо се зато, на крају, о карактеру српских молитава уопште, о унутрашњем њиховом устројству и значењу, о оним својствима молитвенога исказа код нас који, једном и на почетку положен од Светога Саве, ништа у времену није изгубио од своје првобитности.Тај је карактер тројствен.Нема, прво, српске молитве која не слави хришћанску, општеправославну веру у Бога и у Њиме саздан свет. Друго, све оне саздају свој космос и израз вазносећи светињу националног живота – навек живу, борбену колико жртвену и покајну повесницу народну. Треће, немамо молитвеника који се „на догледу Божјих светова“ предаје најопштијем и посебном, занемарујући људски лично и богочовечанско у себи.Mолитве Светога Саве такве су. И то су.Молитве Светоме Сави такође су то. И такве су.