Ознаке

Страдија, недођија: “данас треба презирати сваког оног писца који постојано чезне за неком наградом и исто тако треба раскринкати сваког оног који му у томе помаже да је добије. Јер будућем свету, будућности су потребни они који ништа не требају”.Авај! –Какво охрабрење. Каква вера у будућност. Сенке будућности.Ја и Лукић нешто тврдимо, потврђујемо за будућност.А “будућности су потребни оним који ништа не потребују”. И упркос тој и таквој будућности, од које смо унапред од ње одбачени ми говоримо, говоримо рећи истине, Истине, ИСТИНЕ!!! Ми причамо есеистичку – полемичку причу из своје илузије и свог декора величанствених размера своје животне трагедије. Невешти у: “узети. Узети. Узети.” Ипак Лукић каже и:”А најдубљи смисао велике уметности је – дати. Дати неповратно”.Пристанимо на то, и још уз то Мирослав Лукић пристаје и на више.

преко Из рукописа: Сенке будућности/ Миодраг Мркић.

Advertisements