Ознаке

….

Сада, док пребирам по речима живих, видим да све је мање песничког у животу, и видим како све ове речи, ова слова, попут врана са снежне пољане  гракћући  одлећу и нестају у магли зимског пејзажа. Стишао се сјај некдашњих стихова што бејаху на  путу песме.

Као бродоломник сам, на домак копна, у чијем погледу оста сенка хриди у пени таласа који га  криком сјаја прекри.

Видео сам дах вечности у листу што о/пада.  Проналазим позно, ево, тај лист упресован у књизи коју прелиставам. Слушам ветрове са његових боја,  већ су песма, чујем је у сну речи које пребирам и по ко зна који пут прецртавам…Поново, по ко зна који пут…

Из „Божје визуре“, рукописа песама Мирослава Тодоровића.

Advertisements