Ознаке

Вратио се коначно из далека у свој
дом, у ВЕЛИКУ МАГАЗУ. Сишао је у подрум степеништем које је
закрчено малтером и полупаним црепом. Угледао је напрсло огледало и
у њему своју слику. Седу косу. Видео је како му брада расте необично
брзо. Када се некако увукао у подрум, угледао је зелено језеро. Жабе
и глисте. Седа брада му је већ допирала до колена. Очне капке морао
је подизати прстима да би видео. Зеленим језером пловио је натрули
ковчег према њему. Кад му се приближио, подигао је његов поклопац
и не нађе ништа друго до РУКОПИСНУ КЊИГУ, КЊИГУ
ПРИМАЊА И ИЗДАВАЊА, и једну коју је тек била започета. И
препознао је рукопис инока, и својих далеких предака, прадедова,
властити рукопис. Читао је полако и пажљиво осећајући страх од
Последње реченице, веровао је да она мора бити судбоносна и да је
боље да је не прочита, да не иде до краја. Усудио се и прочитао
последњу реченицу – Да крај живота нашег буде хришћански, без
бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном
Христовом суду, молимо – и зачуо неки глас са дна ковчега: “Добро
дошао! Да си још који час изостао, била бих и ја умрла! “
И Смрт, која је лежала на дну ковчега, усправи се и загрли га
као девојка, као Д о с т а П а в л о в а , и указа му се читав његов
живот. Успомене су имале риболик изглед и пловиле су према њему
као јато

Успомене су имале риболик изглед и пловиле су према њему као јато….

Advertisements