Ознаке

…Пек је овог пролећа нанео доста песка и муља, па
воденица у Шљивици није млела неколико дана (уочи наше главне
сеоске заветине, Спасовдана). Подељени у групе, по деоницама, људи
су лопатама избацивали песак и муљ на бедеме јаруге. А испред њих су
ишли дечаци заврнутих ногавица изнад колена и рукама хватали у
мутним барама кркуше и кленове, мрене и жабе и низали их на ниске
од прућа обељеног. Ишли смо мајстор Лука Доброта, мој пријатељ
Маринко Сенковић и ја. Придружио нам се и Драга Првановић, кога
су људи без атара упропастили. Заборавили смо стара предратна
гложења. Сад смо ми само стари људи, којима су одбројани дани, и не
чудимо се чуду које је дошло. Идемо полако према водојажи, и кад се
приближимо железничком мосту, застанемо на пропланку са кога се
види на спруду крај јаза десетак запрежних кола натоварених дирецима,
сноповима грања. Чекају уредника, Маринка Сенковића. Седнемо на
неке оборене тополе на ливади и гледамо према Јазу. Јаз је велики.
Више ћутимо него што причамо…
Мени се више не живи, али жив у гроб не могу……

Трагедија, неописана, на помолу….

Advertisements