Ознаке

Читао сам најновије песме Милисава Миленковића у присуству управо тог Тинторета, проналазећи, на његовом путу, и у његовом маниру, тајанствену везу и између читавог његовог мноштва пејзажа доживљаја, и само тек неколико људи, и овог тако неправедно непознатог Тинторета.Сасвим је, под жестоким сунцем Венеције, у јулу, које пали као да сам на стишкој њиви, све (под)једнако: у кругу родне куће, предака, славних нам савременика. Круг, али породични, али родни, то без сумње бележи ову лирику тако одређено, тако дистингвирано, тако непоновљиво.Једно од мојих најснажнијих читачких искустава последњих година.

преко СТИГ КАО РАПСОДИЈА ИЛИ ЛЕГЕНДА О ДЕВОЈЦИ С ВЕЛОМ / Др Драшко Ређеп.

Advertisements