Ознаке

Фантастична кинеска игра са ковчежићима.

Професор Филип Сенковић подсећао је, по нечему, на професора и
књижевника Момчила Настасијевића. Или, барем, на књижевног
јунака једне Настасијевићеве прозе. Био је налик, дакле, на човека
заробљеног тајнама.
Сам Настасијевић има једну причу у којој као да је описао свог
будућег колегу Филипа Сенковића: ” У свету оваквом какав око себе
видимо и осећамо и међу људима, изврсним занатлијама пређе
сплетки, рођен је један који је умео чувати тајне; и баш због те
особине њега су тражили сви, и ишли му као на ћабу. – Није ту
требало велике памети: свак је волео олакшати терет своје тајне,
предав је у сигурне руке.
Искрено и предано вршио је ту мучну дужност која му је
некако додељена сама од себе, – мучну, јер није лако чувати у себи
ко у зверињаку каквом најразнородније и најнепријатељскије тајне,
а јака ће ограда пре разбеснети него умирити лавове и пантере,
коње и бикове. Мученички је он живео, и јасно увидео да је најтежа
дужност која сама од себе дође.
Најзад се с њиме морало десити оно што се десило свима
који су се потпуно предавали једној ствари.
Може зид бити од најтврђег челика, од платине, од метала
који не подлежу ничему, густо збијено звериње, после дугог
крвављења и клања, почеће проваљивати; – нагомилане и стешњене
тајне најзад су га победиле, почевши избијати из њега, али не и из
његових уста и његовом вољом…”
Први пут сам Сенковићево родно место Босиљковац посетио
тек око Великог четвртка 1995. године, и остао неколико дана као гост
у кући Сенковића.

Advertisements