У овој народној песми – ако је дословно читамо – каже се да је црква саграђена из тела заове. Као да се црква сама саградила. Али пошто ми знамо да се црква не може сама сазидати, онда ју је сазидао неко други, Чудо које је љубав као и Бог. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско -каже Исус Христос – изгнани због обзнањивања правде, не на речима већ миомиром целог свог живота. Ову песму је створио побожни народ који је гануто понављао ове Спаситељеве речи које наговештавају ко се може надати небеској правди и каква казна чека грешнике. Из песме, када млада и болесна Павловица прилази заовиној цркви да потражи спас од мука, не проговара неко, већ н е ш т о , иза чега се опет скрива Чудо (Бог), и каже : Црква теби опростити н е ћ е. И млада Павловица добро разуме те речи и својевољно се одлучује на најстрашнију казну – преко те казне воља грешне Павловице поима да је отргнута од Бога. Народни певач на једноставан и сугестиван начин показује да је казна плод греха.
Ова изванредна народна песма, која по својој суштини спада у круг интернационалних, универзалних тема о прогоњеној девојци има поенту (истакнуту тачку, главну мисао, смисао, сврху излагања, упозорење) – у наслову.
Бог ником дужан не остаје, ваистину.
ПРОТИВОТРОВ 