Дивим вам се са каквом мирноћом подносите своју незавидну књижевну судбину. Ово што вам шаљем је нешто ИЗВАН онога што иначе пишем.У нашој књижевности је сувише себичности, суровости и бешчашћа. Понекад мислим да је најбоље спалити своје рукописе и не укључивати се у тај зверињак.Оно што је било солидно у њеним провинцијским оквирима – Киш – звери су растргле и уништиле.О судбини исконских књижевника одлучују крвожедни и потурени “књижевни јаничари”…Књижевност, ова књижевност, одвећ парохијална, није, и не може, и неће још бити, дивно поље необичних сусрета…Радосних.Нема пречег посла данас за једног истинског песника, писца или критичара, есејисту, чини ми се, до да прихвати пркосну књижевну судбину и уложи своју снагу ума у отпор логици парохије…
преко ФОНД ЗАКОПАНОГ БЛАГА.
ПРОТИВОТРОВ 