Ознаке

МИ ПЕВАМО У ПУСТИЊИ[1]

 

1. ПОСЛЕРАТНИ РАЗВИТАК српске прозе видим као споро мицање и болну конвулзију, као случајан и спорадичан блесак неког талента, неке књиге; као лагано мицање и отварање ка Европи, ка свету, у тим случајним и спорадичним блесцима талената; као скривен или несвестан напор појединаца да се одвоје од теорије натурализма, реализма и соцреализма; као наметање једне одређене функције књижевности као јединоважеће теорије, где критичари, задојени прагматичким духом Скерлића, Светозара Марковића, Херцена, Доброљубова или Иполита Тена, још увек проповедају писцима тезу о књижевности као „одразу народног живота“, једнако верујући (заједно с писцима) у исцелитељну, просветитељску и историјску функцију књижевности, а да се дела, срећом, рађају с времена на време, упркос тим теоријама и тој тенденцији. Због те и такве климе, у послератној српској прози још се није развила широка лепеза књижевних проседеа у оквирима прозног жанра

 

МИ ПЕВАМО У ПУСТИЊИ / Данило КИШ.

Advertisements