Ознаке

ПИСЦИ ОТПОРА (из нове књиге огледа проф. М. Милановића, која излази из штампе ускоро у издању Едиције БРАНИЧЕВО)

У кратком роману Псеће срце Булгаков исмејава доктора-мага који је операцијом пса, уградивши му људске жлезде, претворио у човека. Лошег човека. Од лошег материјала не може се начинити ништа добро. Нови човек, задржавши „псеће“ особине, у спору са доктором који га је створио, стално истиче своје право на део докторовог стана. Наиме, у великим градовима у Русији, после октобарске револуције, услед недостатка стамбеног простора, била је донета уредба о минимуму о девет квадратних метара по особи. Једнакост! Хегелов идеализам преко марксизма у пракси доведен до апсурда! Доктор иноватор принуђен је да трпи тиранију свога дела. Квадратни метри тако постају мера којом се остварује наопако схваћена правда и отварају питање људске егзистенције у стаљинистичкој свакодневици.

Булгаков је умро 1940, те исте године рођен је Јосиф Бродски. Да ли је то случајност или има неко тајно значење, остаје у сфери нагађања. У сваком случају, Булгаков је исмејао догматско величање материјализма, његов тријумф над духом, и веру у надмоћ науке. Нов друштвени систем био му је стран. Јосиф Бродски је детињство и младост и почетак зрелог доба провео у стаљинистичкој свакодневици, све до изгнанства из земље 1972. Ту стварност он је добро проосећао, и за разлику од Булгакова, на њу реаговао песмом. У једној од таквих соба срео је и Ану Ахматову и Надежду Мандељштам: две старице у тишини, занемеле од ужасног сазнања. Прва, друг у сапатњи, а друга, у узалудној потрази за гробом мужа, песника Осипа Мандељштама, несталог у Стаљиновим чисткама. Кроз ту собу Ане Ахматове прошла је и песникиња Марина Цветајева на свом путу у Јелабуг у Татарској и – самоубиство! Још у младости, Бродски је стекао бременито искуство.

Аутобиографска проза у којој писац даје податке о себи и настанку свог дела често је малог уметничког домета, занимљива за проучаваоце књижевности и „загрижене“ читаоце. Друга врста таквих остварења где аутор настоји да изађе из уских оквира своје личности, сугерише лична сазнања и доведе их до уопштавања, ближа су уметности и имагинативној прози. Трећа врста у којој писац кроз лични пример песничком сликом поставља битна питања епохе и даје њене обрисе достиже ниво врхунске књижевности. У ту трећу врсту спада и аутобиографска проза У соби и по Јосифа Бродског.

Већ сам наслов читаоца интригира и већ је самим насловом постигнуто очуђујуће. Шта је соба и по? Каква је то мерна јединица? И ко може да живи у соби и по? Сам аутор доведен у непријатну ситуацију, нашироко и надугачко описује ту собу и по, свестан да тај појам не може до краја да објасни. Али он је у тој соби и по проживео највећи део свог живота. Она је стварност! Фантастична стварност фантастичног доба.

У тој соби и по у Лењинграду (сада Санкт Петерсбург) живела је породица Бродски: Јосиф, његов отац и мајка. Тај стан налазио се у истакнутом делу града у шестоспратној згради сазиданој у прошлом веку у маварском стилу са високим таваницама. У тој улици је некад живео чувени руски песник Пушкин и једним делом се налазила и на чувеном Литеином проспекту и адреса Бродског била је: Литејни Пр. Апт. 28. Имала је леп поглед: видела се цела улица. Читалац може помислити: шта ту може да фали? Квадратура и кубатура стана одређена је у стамбеној комисији према броју чланова породице. Чак су Бродски, због немогућности да се иста тачно израчуна добили и више! Али то „и по“ представља стварну зачкољицу и осликава дух времена и система у коме је писац живео.

Два-три квадратна метра могу значити много: полицу за књиге и место за писаћи сто. Затим, како искористити простор до високе таванице? Могло се некако преградити али ту је увек „будна“ стамбена комисија и тај би простор био проглашен као „вишак стамбеног простора“, дакле узалудан напор. Део зграде где су становали Бродски састојао се од „шест соба које су биле тако подељене да су се у њих сместиле само четири породице. „Укључујући и нас, ту је живело само једанаесторо људи.“[1] Али та половина собе морала је бити преграђена неким лаким метеријалом, шпер-плочом на пример, тако да се у њој чуло све шта сусед у другој половини ради. Интимни живот становника те половине (као и суседа у другој половини) био је онемогућен.

Живот и одрастање младог човека у тој половини собе као и у таквом стану било је скопчано с низом тешкоћа и морало је утицати на његов психички развој. Највећи део времена проводио је у оној великој соби, са родитељима. Послушати музику, прочитати књигу или довести друштво у својој половини значило је узнемиравање суседа, или обрнуто. „Разуме се, делили смо један тоалет, једно купатило и једну кухињу… Када је реч о купатилу, хигијенске навике Руса су такве да би неки од нас једанаесторо ретко у исто време пошли да се купају или да перу рубље. Рубље смо простирали у два ходника који су повезивали собе са кухињом и свако је напамет знао како је доње рубље његових суседа… Зацело, понижавајуће стране оваквог начина… огољавале су живот до сржи и уништавале сваку илузију о људској природи… Знали смо ко шта руча или доручкује.“[2]

Наметнути колективизам односио је свој данак и директно задирао у егзистенцију. Систем је преко својих органа (стамбена комисија) будно мотрио шта његови грађани раде и истовремено је свако мотрио свакога, али је постојао и обавезни достављач. То је била жена хирург, и то су сви знали! Бродски даље каже: „Ниједна земља није развила такво умеће разарања душа својих грађана као Русија.“[3] Овај коментар писца открива највећу напуклину система и његову суштинску слабост. Друга је била наставак прве, видљива до огољености: ограничавање кретања у земљи. И последња: могућност одласка у иностранство: „Двоје старих људи… обијали су (прагове) канцеларија и министарстава у нади да ће добити дозволу да отпутују у иностранство и последњи пут виде свог јединог сина“[4], открива дубину пада и показује одсуство хуманости у најосетљивијој тачки: слободи.

Чудно је, и за самог писца, што су његови родитељи такав живот подносили без роптања, као нешто чак нормално. Немаштину, контроле или разна одбијања само би прокоментарисали, па би се на гунђању све и завршило. „Они су све прихватали као по себи разумљиво: систем, своју немоћ, своју беду, свог самовољног сина.“[5] Систем, развивши бирократију до чудовишних размера, успео је у својој замисли: да целу земљу претвори у логор и да од слободних грађана начини потчињене гурнувши их у тупост и летаргију. Отац, морнарички официр, поносан човек, истински заљубљеник у море, прерано пензионисан вољом моћног Жданова, тако је и завршио: „Пре годину дана један сусед је мог оца затекао мртвог у том положају: седео је на столици у празној соби и по.“[6]

Снагом пишчеве имагинације, не изневеривши никад стварност, аутобиографска проза Јосифа Бродског Соба и по постаје метафора живота у стаљинистичкој свакодневици. Спутаност и тескоба, терор догме над животом. Због свог слободарског деловања као и због поезије која му је штампана у иностранству, брзо је доспео у сукоб са системом.

Суђено му је и 1964. Осуђен је на пет година принудног рада због паразитизма. У руском језику постоји израз беспризорниј за грађане који немају стално запошљење и сумњивог су (за кога?) понашања. Ана Ахматова је писала највишем органу совјетске државе: Како може бити беспризорниј човек који је на руски језик превео В. Х. Одна и Т. С. Елиота који се уче у руским школама? Али њено заузимање за Бродског остало је без резултата. Песник је 1972. био избачен из родне земље. Изгнанство је тешко поднео, посебно због родитеља које више никада није видео јер су после десетак година помрли. Тако је систем однео физичку победу над песником, али је духовну изгубио: није могао да га избаци из родног језика.

3. 05. 2009.


[1]      Јосиф Бродски, Удовољити сенци, Дечје новине, Горњи Милановац 1989, 359.

[2]      Исто, 360.

[3]      Исто, 365.

[4]      Исто, 365.

[5]      Исто, 356.

[6]      Исто, 356.

Advertisements