Ознаке

19.10.`03, Недеља

Викенд са супругом Радулком у Илијаку, засеоку Доње Горевнице – 140 км. одаљене од Београда, ако се пободе шестар на Лабудовом Брду. Није то Лајковачка пруга, већ Ибарска магистрала са пуно опасних деоница. У подножју Рудник планине, након саобраћајног прекршаја “ где се губи глава“ полиција ме зауставља и кроз прсте оставља сопственој савести. А савест ми није чиста. Како сам се усудио да тај проклети камион са приколицом НП регистрације који пола сата води колону 30 км. на сат претичем уз гажење пуне линије? Телефонски разговор са вајаром Жиком Максимовићем који се усамио у свом чачанском атељеу, одвео ме на кратко у тужни културни миље Чачка, по његовом мишљењу никад тужнији, јер Чачак је осиромашио духом више но икад у прошлости. Иначе, Максимовићев атеље је једино пријатно место где се састанчило и мислило, где реч уметност је врхунила на уснама његових бројних посетилаца. У Жикином атељеу се налази писаћа машина Драгише Васића – поклон Мирослава Крлеже. Надам се, рекао сам Жики телефоном да ћу га посетити најдаље до краја године, што га је обрадовало.

Илијак је, да подсетим, део села где је живаљ углавном стар и онемоћао. Има доста осамљених кућа у којима нема сталног боравка, тек понеко лети долети да проџара огањ ваздуха на очевини, и брзо се враћа у градове да се напије смога.

Умире ли то српско село или сам ја необавештени статистичар?

Миленкo Д. Јовановић 

Advertisements