Ознаке

……

Ја, пак, твр­дим не­што про­тив­но. Ми ни­смо ра­ци­о­на­ли­сти, не, не­го смо про­сто у књи­жев­но­сти из­бе­гли ум­ни и ду­хов­ни на­пор. Из­бе­гли смо ми­стич­но ис­ку­ство. Из­бе­гли смо пе­снич­ки ла­ви­ринт. На­ши нај­бо­љи љу­ди из­бе­гли су на­пор ду­хов­ни и не да­до­ше ак­цен­те ду­бо­ке ни то­ко­ве под­све­сне. На­ше бек­ство ни­је би­ло од ре­ал­но­сти – и ко­је ре­ал­но­сти! – ка­ко не­ки ми­сле, не­го нам је бек­ство би­ло од ства­ра­лач­ког књи­жев­ног иде­а­ла, од ин­ту­и­ци­је ко­ја на­и­ла­зи на ства­ра­о­ца по­сле очај­них по­ра­за. Ду­бље сре­ђи­ва­ње по­треб­но би нам би­ло чак и да смо ра­ци­о­на­ли­сти нај­су­во­пар­ни­ји, да би­смо кре­ну­ли да­ље. А ко­ли­ко нам је те­к оно по­треб­ни­је ка­да је тај „ра­ци­о­на­ли­зам“ ма­ска и слу­чај. Мо­ра­мо да ожи­ви­мо на­ше ду­би­не – пре­ма за­дат­ку вре­ме­на – а ми чак ни­смо ни до­шли до на­ших ду­би­на онај пр­ви пут, пре­ма за­дат­ку ра­ни­је ге­не­ра­ци­је у Евро­пи. Ми ни­смо ни про­сти ни ра­ци­о­нал­ни. Да­нас мо­ра­мо да на­кна­ди­мо све што је про­пу­ште­но. Мо­ра­мо да си­ђе­мо у ми­стич­не ду­би­не. По це­ну на­по­ра це­лог би­ћа мо­ра­мо да­ти де­ла ко­ја би има­ла и сву драж но­ви­не и оно муч­но па и до­не­кле сме­шно тр­за­ње зби­ља жи­вих не­ра­ва, зби­ља са­пе­тих спре­го­ва.

Уве­рен сам да је ду­хов­на исти­на по­треб­на це­лом на­шем дру­штву да би се омо­гу­ћио – ако ни­шта а оно бар то – наш уну­тра­шњи жи­вот и на­ша из­ра­жај­на по­моћ­на сред­ства.

За­ми­сли­мо се уоп­ште над ствар­но­шћу ка­да је реч о по­е­зи­ји. То­ли­ко смо пу­та чу­ли да се пе­сник по­вла­чи у ку­лу од сло­но­ве ко­сти и гра­ди сво­је сти­хо­ве. И то­ли­ко смо пу­та чу­ли осу­ду то­га пе­сни­ка, јер је да­лек од ствар­но­сти. Да­лек од ко­је ствар­но­сти? Глав­на је ствар, из­гле­да ми, би­ти бли­зак ствар­но­сти сво­је ро­ђе­не пе­сме, ње­не при­сне су­шти­не, ње­не ствар­не раз­вој­не гро­зни­це. Оби­чан ре­флекс на осно­ву не­ке ствар­но­сти, са­мо је да­љи део њен, да­љи осла­бље­ни њен део и не­ма ни­ка­кве ве­зе са по­е­зи­јом. Јер ствар­на по­е­зи­ја не са­сто­ји се од ис­кљу­чи­вих ре­флек­са и ре­флек­си­ја, од при­мед­би и ре­ак­ци­ја и огле­дал­ских ли­ко­ва, она при­па­да јед­ној дру­гој обла­сти, и за­ко­ни те обла­сти је­су и за­ко­ни ње­не ре­ал­но­сти. По­е­зи­ја се са­сто­ји и од сли­ка, и од игре ре­чи, и од му­зич­ког дрх­та­ња и од сто је­за по­го­ђе­не или на­слу­ће­не по­ду­дар­но­сти са не­ким то­ком, не­ким рит­мом, не­ким па­дом, не­ком не­из­бе­жно­шћу из­ра­же­не ка­та­стро­фе ко­ја је, са­мим тим што је у јед­ном тре­нут­ку ухва­ћен је­дан њен бле­сак, је­дан њен сев очи­ју, до­ча­ра­на, до­слу­ће­на и до­вр­ше­на. У ре­ал­но­сти чул­них ре­ак­ци­ја обич­ног жи­во­та и не мо­гу да се упо­ре­де пред­ме­ти из­ме­ђу се­бе. У ре­ал­но­сти, пак, на­ших осе­ћа­ња по­во­дом пред­ме­та и њи­хо­ве ве­зе мо­гу се упо­ре­ђи­ва­ти са­мо осе­ћа­ња. А у тре­ћој ре­ал­но­сти по­е­зи­је где су­ге­сти­ја игра та­ко ва­жну уло­гу, где је чу­де­сно скра­ће­ње из­не­над­на на­ша сна­га или сла­бост, ту се опет мо­гу упо­ре­ђи­ва­ти чи­та­ви утвр­ђе­ни то­ко­ви ми­сли и осе­ћа­ња као по­је­ди­нач­не це­ли­не. У ре­ал­но­сти на­ро­чи­те вр­сте ко­ја је област по­е­зи­је ве­зу­ју се, раз­ви­ја­ју се и упо­ре­ђу­ју се слут­ње и ко­би, из­не­над­но ис­кр­сла са­зна­ња, за­пли­ћу се кроз удес упо­ре­ђе­ња. И не бих ре­као да су они пе­сни­ци ко­ји из­гле­да­ју да­ле­ко од ре­ал­но­сти, ра­зни то­бо­жњи чи­сти умет­ни­ци, не бих ре­као да су они пре­ма­ло пе­сни­ци за­то што у њи­ма има пре­ма­ло пра­ве ре­ал­но­сти. Не­го бих ре­као да они у се­би не­ма­ју до­вољ­но пе­снич­ке ре­ал­но­сти, да се они не слу­же и не под­вр­га­ва­ју та­јан­стве­ним за­ко­ни­ма обла­сти у ко­јој цве­та и до­цве­та­ва по­е­зи­ја. Та­ко је­дан то­бо­жњи чи­сти умет­ник пре­но­си је­дан ма­ју­шни грч пре­о­се­тљи­во­сти из гру­бе ствар­но­сти ко­ја га је увре­ди­ла, и рас­пли­ња­ва се у без­из­ра­зној еле­ги­ји, ко­ја је не­ка вр­ста ре­то­ри­ке око не­чег не­ва­жног за по­е­зи­ју. А у пи­та­њу би би­ло да се из са­ме пр­во­бит­не ствар­но­сти из­не­се не­ки не­ре­ше­ни сплет и да се он рас­ки­да или раз­гла­ба у дру­гој обла­сти у ко­јој, баш за­то што дру­ги ту за­ко­ни вла­да­ју, по­не­ка за­го­нет­ка мо­же лак­ше, убр­за­ни­је или ства­ра­лач­ки­је да се ре­ши. И он­да је мо­жда опет на ре­ду но­ви пут: ка­да смо у обла­сти по­е­зи­је ре­ши­ли не­што што нам ни­је би­ло ја­сно из­ван ње, са­да је ре­ше­ње до­би­ве­но и са­да се то ре­ше­ње мо­же по­но­во пре­но­си­ти у свест и у тки­во жи­во­та. Мно­ги пе­сни­ци но­се, од­но­се из ре­ал­но­сти за­го­нет­ку, ре­ше је у сво­јој обла­сти и вра­те је жи­во­ту, на­траг као ре­ше­ну.

Кад го­во­рим та­ко о пе­сни­ци­ма он­да за­бо­ра­вљам, и то све­сно, на дру­ге про­бле­ме ко­ји оме­та­ју сво­јом на­го­ми­ла­но­шћу да се пре­нем. За­ми­шљам та­ко пе­сни­ка и пе­сму као ме­ло­ди­ју ко­јом је­чи це­ла ва­си­о­на, као зра­че­ње ко­је об­у­зи­ма огре­зла би­ћа. Пе­сник тра­жи да об­у­хва­ти це­лу ва­си­о­ну. Он до то­га не­ће до­ћи. Али да он тог осе­ћа­ња не­ма, он не би ни пе­вао. Ја лич­но ви­ше во­лим да чи­там, не­го да пи­шем, и да сам на­шао пе­сни­ка ко­ји из­ра­жа­ва оно што ја осе­ћам, – ни­кад ми на па­мет не би па­ло да пи­шем пе­сме. То је осе­ћа­ње уоп­ште чуд­но и мо­гло би да из­гле­да пре­тен­ци­о­зно: ево то осе­ћа­ње ка­да пе­сник за­ми­сли као да од ње­га за­ви­си и кључ ва­си­о­не, или бар ње­го­ве зе­мље, и бу­дућ­ност ва­си­о­не или бар ње­го­вог за­ви­ча­ја. Не­ка та бу­дућ­ност и не за­ви­си од пе­сни­ка. Али, пе­сник – ако је пра­ви – по­на­ша се као да је то уисти­ни та­ко, као да од ње­га ства­ри и до­га­ђа­ји за­ви­се. Ако смо ми ти ко­ји из­ра­жа­ва­мо осе­ћа­ња, он­да не за­бо­ра­ви­мо ни­ка­да ко­ли­ко је осе­ћа­ње у сво­јој пр­во­бит­но­сти све­о­бу­хват­но, ко­ли­ко оно не при­зна­је у мо­мен­ту сво­је екс­пан­зи­је хи­је­рар­хи­ју пре­ма дру­гим осе­ћа­њи­ма, ком­про­ми­се и оиви­ча­ва­ња. Ако ће­мо пре­да­ти то осе­ћа­ње, мо­ра­мо га пре­да­ва­ти у ње­го­вој пот­пу­но­сти, не­фал­си­фи­ко­ва­на, не­па­тво­ре­на….

         Основ­но је осе­ћа­ње пе­сни­ка да ње­го­во схва­та­ње озна­ча­ва срж би­ћа и би­ва­ња. Не­ка је то осе­ћа­ње ла­жно уко­ли­ко се упо­ре­ди са не­ком по­ли­тич­ком исти­ном. Оно је пак исти­ни­то уко­ли­ко је за­и­ста об­у­зе­ло пе­сни­ка и ње­го­ва чу­ла. Ми мо­ра­мо пре­да­ти исти­ну на­шег осе­ћа­ња, пу­но­ћу на­шег осе­ћа­ња. Не­ка дру­га осе­ћа­ња сво­јом ди­ја­лек­ти­ком, сво­јим про­ти­вље­њем оства­ру­ју за­тим са оним осе­ћа­њем сво­је на­ро­чи­те за­јед­ни­це – да, и та­ква ве­за опет не од­го­ва­ра по­ли­тич­кој и ма­те­ма­тич­кој ре­ал­но­сти, али она од­го­ва­ра пе­снич­кој ре­ал­но­сти, иако има по­е­зи­је иако је бу­де би­ло она мо­ра да прет­по­ста­ви ре­ал­ност ду­бо­ког осе­ћа­ња сва­кој на­ме­ште­ној хи­је­рар­хи­ји слу­чај­но ор­га­ни­зо­ва­не по­ли­ти­ке. Пе­сник ко­ји сво­је осе­ћа­ње и то оно нај­ду­бље не из­ра­зи, не­го из­ра­зи не­што што ми­сли да је ре­ал­ност а што је по стра­ни од ње­го­вог осе­ћа­ња – тај пе­сник по стра­ни је од са­мог се­бе, тај пе­сник чак и не ла­же, он уоп­ште ни­је ни у ка­квом од­но­су са ду­би­на­ма сво­га би­ћа.

Та­ко пе­сник до­би­ја основ­не ме­та­фи­зич­ке им­пул­се ко­ји су на не­ки на­чин ње­гов од­го­вор на све што му је ре­ал­ност пру­жи­ла, обе­ћа­ла или ус­кра­ти­ла. Увек по­сто­ји опа­сност од пре­те­ра­ног, од сме­шног, од кон­тра­дик­тор­ног и од три­ста дру­гих гре­хо­ва и по­ро­ка про­ти­ву сва­ки­да­шње ло­ги­ке. И ле­по је ако и сва­ки­да­шња ло­ги­ка мо­же да се ус­пра­ви у том тре­пет­ном по­рет­ку. Мо­жда је та­да по­нај­пре по­стиг­ну­то ре­мек-де­ло. ….

(одломак из управо одштампаног новог броја  књ. часописа БраничевоГодина LVIIIброј 1-4/2012 јануар-јун 2012. )

Advertisements