Ознаке

Петнаеста страница једних дневних новина од 6
фебруара 2010. године украшена је сликом у боји
једне даме, ликом који привлачи свако порочно
мушко око. Али тај празник за очи заборавимо на
тренутак и посветимо се нечем другом, оном што
асоцира текст потписан иницијалима В.Р, текст
којим је заогрнут поменути фотос. Текст је упозо-
равајући и не зна се што је аутор-ка текста преба-
цила зâр преко лица и крије се иза иницијала.
Ради се о некој награди коју је измислио
тамошњи (зашто да не кажемо) зајечарски дирек-
тор Библиотеке, а тај трошак зајечарска привреда не
може да поднесе, јер је као и многе привреде дру-
гих градова у колапсу, градова где се тешко живи и
једва саставља крај са крајем.
Али директор библиотеке воли да даје (и да
прима) награде за књижевне ствари, којима се бави
он и његови блиски пријатељи. Најслађе су паре ко-
је нису зарађене.
Како да ово илуструјем? Постоји, дакле, кон-
курс за књижевна остварења, али без претходно
утврђених и обезбеђених средстава за ту сврху.
Конкурс је јаван, има и свој одабрани жири, али
главну реч, зна се, има човек који је на челу уста-
нове која расписује конкурс. Да је та награда лажна
и више дуг онима који су у моћи да предметног
директора кандидују за награду рецимо „Васко
Попа“, и друге будуће редом, види се по томе што
је исту награду зајечарске библиотеке добио песник
Душко Новаковић за катастрофално лошу песма-
рицу „Тупан и његов педагог“, о којој је своје-
времено у суперлативу писао Гојко Божовић у „По-
литици“, али оставимо праведној Божовићевој души
да ласка. Да је та Новаковићева награђена збирка
потпуно ван шублера поетике Новаковићеве има
пуно сведока. Под насловом На пола пута до
поезије „где нам аутор поново нуди лош спој слабог
субјекта и хиперпродукције“ пише непристрасан
критичар у Дневном гласнику, насупрот Јеленко-
вићевој награди и Божовићевом неосећању, а том
промашају је најбољи сведок сам аутор који крије
књигу од радозналих очију оних којима поезија
ипак нешто значи и који у поезији не виде средство
за млаћење пара.
То да су ту зајечарску награду примили Копицл
и неки песник са надимком Сигма, још више говори
о њеној безначајности. А Милан Ђорђевић, фини
песник, а осредњи приповедач добио је незаслу-
жено награду за прозу, но ипак сматрам да је додела
награде пре један хумани гест према песнику и
његовом животном удесу. Ради се о награди „Сте-
ван Сремац“.
Песникиња са слике поменуте на почетку, по-
сле дужег плача, добила је националну пензију, та-
ко да не треба бринути за њен егзистенцијални ста-
тус. Ако јој зајечарска привреда и ускрати новчани
износ, то значи само да ће се дама одрећи једног
скијања у Сент Морицу или летовања на егзотич-
ним морима. А радници траже само хлеба, ништа
више.
Да будем мало конкретан.
Постоји једно књижевно друштво, постоји још
неколико друштава, где узан круг људи „од пера“
врти се у круг са неким наградама, које нису ни
велике ни мале. Зивлак вуче конопац на своју
страну („Виталова“), Негришорац вуче на другу, где
се јадни Змај преврће у гробу, неки из Вршца
Бугарчић лепо компромитује Попу, што ми се до-
пада, Госпођа из компаније окренула се женском
перу, Госпођа из Чачка ће се ваљда одрећи једном
сувопарних имена која унизују ореол око ДИС-а,
Црногорци из Београда компромитују Његоша са
неком наградицом везано за не знам какву искру, а
УКС – и његови устајали и учаурени старци, машу
наградама као пионирским заставицама, шта ћеш,
морају деде од нечег да живе.
А стваралаштво? Ваљда писање као порив није
због новца и јавне промоције без покрића. Што је
значајно, преживеће, највеће награде донеће време.
Лепа дама са фотографије нека се не секира због
Зајечара. И нека предложи свом колеги да потражи
место директора у некој другој библиотеци градића
који има пара, рецимо Апатин, Косјерић, или Ча-
јетина.
А надамо се да ће зајечарска привреда оздра-
вити, ако нам ММФ буде наклоњен, као до сада, и
ако не дође до земљотреса и поплава.
(09.02.2010.)

 

МИЛЕНКО Д. ЈОВАНОВИЋ Из књиге БРЕВИЈАР ЗА БУДНЕ ОЧИ

 

Advertisements