……Тобож, какав титоизам кад је Тито умро?
Али, „Дух самопорицања“ нам доказује да је Тито својим делом живљи него икад. Главни ударац развоју наше интелигенције у правцу „српског становишта“ нанео је титоизам, као специфична врста комунизма иза кога је стајала НАТО Империја (сви знају да је, после раскида са Стаљином, Тито склопио чак и војни споразум са Турском и Грчком, као чланицама НАТО пакта, и да се знало да би у склучају рата између блокова Титова Југославија била на страни Вашингтона, а не Москве. )
Титоизам је био комунистички тоталитаризам маскиран у причу о самоуправљању и културним слободама, чија је основа, још од Четвртог конгреса Коминтерне, била сробофобија (борба против „великосрпског хегемонизма“ ).
Зато су у титоизму били могући полуинтелектуалци попут Ђиласа (који ће постати дисидент, али остати идеолошки једностран и непокајан за штету коју је нанео српском народу): такви су били спремни на све, па и да стварају нове нације, попут Црногораца, упркос свим доказима историје и културе.
…….
Титоистички интелектуалац је био мајстор кетмана, претварања и мајмунисања, спреман да за паре обави сваки партијски задатак и покрије све лажи једне неслободе причом о „социјализму са људским лицем“, „Младом Марксу“ и „Тезама о Фојербаху“. .
Оно што је основно запажање Ломпарове књиге тиче се недостатка српске културне политике – у сферама политике, пословне и медијске делатности. ….
ПРОТИВОТРОВ 