Ознаке

Opredeljujući se za ove predloge imao sam na umu metaforu koja nas uči da je savremena srpska književnost, kao i ostale u svetu, “prolazna kuća”, u kojoj je teško naći svoje književno mesto kada se vrtovi književnosti zagađuju “kiselim kišama” smešnih protežiranja i nagrađivanja od strane ružnih književnih političara. Miroslav i Aleksandar Lukić u svojim romanima brane granice jednog posrnulog žanra. U toj akciji oni sažimaju građu za renovirani pogled stvarnosti na prošlost i sve rezonance njenih priča koje se ulivaju iz jedne Srbije u drugu. Braća Lukić su verujući pobunjenici kojima je u književnim operacijama makar na mah blizak M. R. Simić sa svojim esejima. Pesnički nebesnik M. Jankovića je, takođe, snažan, moralan i emocionalan jav za podizanja pogleda i tela književnosti iz smeća njenih postmodernističkih turbulencija. Fragmenti iz proznog kataloga esejmorfnih zapažanja S. Ignjatovića samo su dopuna priče po kojoj književnost nije hotel za iznajmljivanje soba jadnim pisarima, a još manje prolazna soba u kojoj oni navodno ostavljaju nekakvo blago.

(videti više: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:365129-Nagrada-Mesa-Selimovic-Nova-lica-klasika )

Advertisements