Ознаке

У бесаној ноћи, природној суштини свих мојих ноћи,

Присећам се, будан, у нелагодном дремежу,

Присећам се оног што сам учинио и што сам

могао да учиним у животу.

 

Присећам се, и нека тескоба

Подилази ме као језа или страх.

Непоправљивост моје прошлости – то је леш!

Сви остали лешеви можда су само варка.

Сви мртви можда негде другде и даље живе.

Сви моји властити минули тренуци можда још увек постоје,

У привиду простора и времена,

У лажној пролазности.

Али оно што нисам био, оно што нисам учинио,

што чак ни сањао нисам;

 

Што тек сад видим да сам морао учинити,

Што тек сад јасно видим да сам морао бити –

То је оно што је мртво,

упркос свим Боговима,

То – што је заправо било најбољи део мене –

ни Богови више не могу да оживе…

 

Фернандо Песоа

Advertisements