Ознаке

Цитат

…поезија по нашем општенародном схватању није ништа друго него заумни говор, нешто као музичка импровизација  ad hoc, говор загонетан и необавезан, мало ком схватљив, говор који тражи посредовање, додатна тумачења врача-погађача или је сентиментални кич попут „Плавог чуперка“, „Мостарских киша“…

Лирска песма није лоше испричано сновиђење, логика лирике увек изнутра чврстим формално- музичким а и дубоким емотивним и другим везама веже песничко штиво бранећи га у времену и простору од најразноврснијих штеточина и уљеза какви су се неконтролисано размножили и у нашем „славном војевању“ за једноумље не само верско и политичко, него и естетичко.

Случај Данилов је један од, очекиваних али и веома необичних, случајева наших „година расплета“. Обасут признањима и издањима у најтежим годинама наше новије историје, словио је за миљеника куће владајуће тј. јулских схватања поезије као дисциплине над дисциплинама, као дисциплине ћутања и прећуткивања свега постојећег, као логореје која обитава ни на небу ни на земљи, чисте као дечије дупенце после памперс (свеупијајућих) пелена….

 

Видети више, у књ. Предраг Чудић: Вејање овејане суштине, Пожаревац, Едиција Браничево, 2011, 262 стр. ; есеј Данилов, стр. 141- 142

Advertisements