Ознаке

[ Душан  Стојковић  ГРАМАТИКА СМРТИ, ПРОЗА IDEM, Антологија прозних текстова са темом самоубиства: Нашијенци. –  ШУМАДИЈСКЕ  МЕТАФОРЕ : Ћошкасте антологије – књига 6. – Младеновац, 2011.  стр. 750-753  ]

________________

ИСПОД комке сместио се сивом жицом пажљиво опреден кавез, настављен на дашчану ограду. Унутра је мирисало на јаку птичју балегу, иако је, сваког јутра, Љуба отуда редно излазио са специјалном лопатицом и шимшировим метлицама под мишком, прашњав, ишамаран голубињим криоцима, улепљен изметом. Он је у том неочистивом смраду уживао онако како сељак ужива у мирису стајске балеге. Дотицао је своје мазне голубове љубав- нички, онако како је јуродиви Куја пипкао закорелу балегу на обилним крављим боковима. Каквих голубова није познавала његова пространа авлија: црвенчића, типлера, мока, опатица, капућинера, бибића, краткокљунаца, думскова, превртача, штро- сера, алки, мавијана, боски, гаћана… Највише је било плавих ма- вијана, са две црне пруге на перју изнад крхког батака. И сви су они били ћубани, са длакавим рошчићем изнад главишорка. И сви су, кад би их пустио горе, у недогледно небо, летели високо, високо… И спуштали би се у концентричним круговима, што је нарочито ценио.

– Гледај, – рекао би каквом мусавом сељаку.  – Нису то прости дивљаци. Не стропоштавају се као бачен камен. Они круже. Види, какви су то кругови. Један шири, други ужи…

– Тја, а пљуцкао би сељак, незаинтересовано. – А где ти беше оно крње ашовче? Устребало, а ја моје поломио.

Али, голубови би, стварно, кружили. Као да, невољко, са висина, спадају на ову нашу долину где смо могли само да сто- јимо и истежемо вратове према поподневним небесима.

Целог сам једног лета друговао са Љубом Секишом, у оно срећно доба кад је трава густо зелена и призивна да се у њој можеш изгубити. Кад мирише јутро на тек одбеглу кишу којом је прошао златни стрелац Актеон јурећи своју Дијану. Сокак ка Секиша кући, на педесет метара од школе, ујутру би био помало влажњикав, као да је трава, преконоћ, кришом за нашим мртвима, плакала. Изјутра би нам његова ситна мајка, смешкајући се и не будећи мужа који би спавао као заклан, још мамуран од синоћног ракијања, донела кајгану коју бисмо слатко цмоктали, бацајући средину од хлеба голубовима који су гукали, парили се, отресали перје на нас, споречкајући се око достојанствених женки на ули- таним пречагама. И били смо срећни. Све док његов отац, матори Живојин Секиш, избраздана лица, испијена и скљечкана од неизлечиве оданости флаши, не би засео за сто испред куће, ната- карен, са клупицом за седење, испод гранате крушке и уморно од жене не би затражио кафу. Мој друг Љуба Секиш би се стишао, а око очију би му се појавила два плава колута, налик голубљим, мавијанским. Његов отац би гузно устао и отетурао се до бунара, на слабачким ногама већ пристигле ране тежачке старости. Са кофе, која се, као бичја муда, вечно клатила на ђерму, зањихана узветрицом, и која је увек до пола била напуњена водом, заитио би воде у шаку и пљуснуо се, а онда са оближње рукате гране са неком спором мржњом дохватио знојем ублаћен канавац и њиме обрисао не мокро лице, већ, зачудо, главу, и то на темену и око врата. А капљице на збораном лицу би му, потом, дуго, сушила јутрења устока. Био је мрк као чудом преживела ноћ и ретко је трептао спорим и тешким капцима испод којих су, око мутних зена, цветале поточасте жилице крвавих капилара.

– Јесам ли реко да не пушташ голубове овако рано?

Јели смо и ћутали. Љуба се придиже, али га мајка задржа:

– Једи, благо мени, па ћеш после…

– Господичићи и по туђим кућама ждеру? Није им доста што нам каише с леђа деру?

Нисам ни схватио да циља на мог оца, управитеља, али јесам да му је криво што нам је Љубина мајка испржила кајгану. Застаде ми слатки залогај у грлу.

Љуба отури лимену кашику и мрачно се упиљи у нео- мазан тањир.

– Хајде да затворимо голубове, – предложих.

Мислим да смо устали, да нисмо били ту, да смо вабили голубове да слете, кад се зачуо пригушен, туп звук. Окренувши се према дворишту, видео сам Живојина Секиша како летвом удара по Љубиној матери, склупчаној на земљи. Један замах је био тако јак да је сатрула летва пукла, пребивши се на две поле. Љубина мајка је, зачудо, ћутала, а онда, онако ситна, устала и, гецкајући на леву ногу, отишла до стола да поспреми упрљане тањире за нама.

Живојин Секиш натуче мастан качкет на главу и изађе из дворишта, кренувши уз друм, тамо где се налазила Цветкова мејана.

Погледах у голубове који су, уплашено, ћућорили у свом кавезу, а  затим у Љубу. Он је избегавао мој поглед, а испод левог ока, изнад образа, играо му је неуморни мишић. Касније сам саз- нао, у школи, од једног учитеља, да се то зове тик.

ТОЛИКО је година прошло од тог дана, да сам их престао бројати. Оне су се сакупљале, унутра, као невидљив ожиљак, све већи и већи.

Љубин и мој пут су се разишли рачвама унапредне за- датости. Син сеоског учитеља и син једног сељака који је умро од алкохола, у јарузи, на путу од Цветкове мејане до куће. Љубу је чекала школа ученика у привреди, или, како смо је скраћено зва- ли ШУП, а мене гимназија и студије права. Њега је чекао, преко недеље, раднички комбинезон, а викендом мотика и плуг, док су мене чекали бела уштиркана кошуља, актен ташна, кравата и са- ко, чланство у партији, бескрајне конференције и, викендом, сви- њарије јагњећих бригада. Тако је изгледало тих, раних седам- десетих.

Љуба је завршио ШУП и запослио се у “Застави”, ја сам се, уписавши гимназију, преселио у град и, напокон, завршио право. На томе је задатост посустала. Судећи по штурим вестима, објављеним у „Вечерњим новостима“ под заглављем „СПЕЦ“, висококвалификовани бравар Љуба Секиш, родом из оближњег Села, није преболео то што га је супруга Гроздана, домаћица, с малолетном кћерком оставила и вратила се у Баљковац, код мајке. Отишао је распуштеној жени у кућу, где је избила свађа. Из џепа је извадио црни непријављени пиштољ и убио ташту, потом и жену. Изашао је из куће, отрчао до пресахле речице, сео на обалу, а затим се запутио у оближње осекло жито, надрасло га за главу.

Потом се зачуо пуцањ.

Кажу ону који су се затекли, тада, у голим стрњикама, на пољу и код крајпутних кућа, да су пољске гугутке, истом, у це- ломе селу, прхнуле у небо и остале тамо, прекривши га, да дуго, дуго, круже.

СТАЈАЛА је на станици, чeкала аутобус за Село. Иста као пре тридесет година: жгољава, оситна. Само јој боре непоп- рављиву старост одају.

Није ме препознала, а кад јој се представих, заплака:

– Шта ме је, кукавицу, снашло… А још сам жива, жива, жива…

Запитах за унуку, Љубину кћер. Ту се старица прену:

– Од ње идем… Студира… На трећој години… Однела јој мало сира. И кајмака…

А са оближњег киоска нас гледа једна сива гугутка и нер- возно врти главицом, као онај треморни мишић, некад, испод Љубиног кестењастог ока.

(2002)

Видети- о Стојковићу : http://znakprepoznavanja.wordpress.com/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0/%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2/

Advertisements