Ознаке

(Ва­ри­ја­ци­је о мла­дим пи­сци­ма, бра­ва­ри­ма и оста­лим мла­дим умет­ни­ци­ма)

 

Чо­век мо­ра да пра­ви по­кре­те. По­мо­ћу њих он по­ку­ша­ва да не­што по­ме­ри, при­бли­жи се­би или од­мак­не од дру­гих, али се у то­ме још не по­ка­зу­је са­ма при­ро­да по­кре­та. Да би се одр­жао у жи­во­ту, до­бру или рђа­ву, све­јед­но, не­ма ту ве­ли­ке раз­ли­ке, он је при­мо­ран да на­пра­ви мно­го по­кре­та у то­ку јед­ног да­на… Про­гу­тај то. Дај крв. Ди­жи но­ге. Во­зи бр­зо по кли­за­вом пу­ту. Ски­ни се. Па­ли. Ис­пла­зи је­зик. Скло­ни гла­ву… И та­ко стал­но, сва­ки бож­ји дан, слу­ша за­по­ве­сти и од­го­ва­ра на њих по­кре­ти­ма. Ње­го­во те­ло је за то и ство­ре­но. Оно не мо­же ду­го да ми­ру­је без по­кре­та. Где год га убо­де­те, ре­а­гу­је по­кре­том. Ма ка­ко га по­ло­жи­ли, оно ће на­чи­ни­ти не­ка­кав по­крет. Оно је та­ко ство­ре­но да мо­же на­пра­ви­ти ви­ше раз­ли­чи­тих по­кре­та исто­вре­ме­но. Те­шко је и за­ми­сли­ти жи­вог чо­ве­ка ко­ји би био са­свим не­по­кре­тан. Љу­ди су се од­у­век кре­та­ли, уса­вр­ша­ва­ли уро­ђе­не и про­на­ла­зи­ли но­ве по­кре­те. Цир­кус, ба­лет и дру­ге умет­но­сти плод су ду­гог уве­жба­ва­ња по­кре­та. Док су се ства­ра­ли јед­ни, оја­ча­ли су дру­ги по­кре­ти, а на кра­ју се до­шло до­тле да се и нај­о­бич­ни­јим по­кре­том мо­гу по­ко­си­ти или за­бле­са­ви­ти хи­ља­де љу­ди. На­ша пла­не­та је ве­ли­ко по­при­ште по­кре­та. Је­дан по­крет иза­зи­ва дру­ги, по­крет се от­це­пљу­је од по­кре­та, по­крет ра­ту­је са по­кре­том, по­крет уни­шта­ва по­кре­те, по­кре­ти се ко­те у по­кре­ту. Све по­крет до по­кре­та, не­пре­глед­на пу­чи­на по­кре­та. Не­кон­тро­ли­са­ни по­кре­ти от­по­ра, по­то­ну­ли по­кре­ти, по­кре­ти на ули­ци и у шу­ми, у ка­сап­ни­ца­ма и у пив­ни­ца­ма, по­кре­ти из но­ћи у ноћ. По­кре­ти по­слу­шних, по­ни­зних, по­ква­ре­них, пре­ва­ре­них, по­кра­де­них, пре­би­је­них и ис­пре­па­да­них. По­кре­ти у па­ни­ци, по­мах­ни­та­ли по­кре­ти. Не­пред­ви­дљи­ви по­кре­ти лу­да­ка, хи­три по­кре­ти пла­ће­них уби­ца, гра­ци­о­зни по­кре­ти при­вид­них му­шка­ра­ца, крат­ки по­кре­ти па­ту­ља­ка, мли­та­ви по­кре­ти обе­ше­них ро­до­љу­ба, нер­во­зни по­кре­ти не­за­до­во­ље­них же­на, кру­ти по­кре­ти под­о­фи­ци­ра, не­ис­пе­гла­ни по­кре­ти но­вих ди­пло­ма­та, по­кре­ти оних ко­ји су по­бу­да­ли­ли од то­ли­ких по­кре­та.

Љу­ди па­зе на сва­ки по­крет, стре­пе од све­га што се по­кре­ће, пре­тр­ну од по­ди­вља­лих по­кре­та, ра­де за по­крет, уба­цу­ју се у по­крет и из­ба­цу­ју из ње­га, ла­ју и пу­ца­ју из по­кре­та, опо­на­ша­ју ту­ђе по­кре­те, по­ту­ца­ју се од по­кре­та до по­кре­та.

По­кре­ти се нај­ви­ше за­па­жа­ју код љу­ди и код жи­во­ти­ња. Али и це­ла ва­си­о­на је гра­ђе­на за бес­ко­нач­ну игру ви­дљи­вих и не­ви­дљи­вих по­кре­та. Ка­да њих не би би­ло, про­стор и вре­ме би би­ли су­ви­шни. Ме­то­ди из­у­ча­ва­ња по­кре­та су мно­го­број­ни и бес­пре­кор­ни. До­бро су про­у­че­ни бр­зи­на, ускла­ђе­ност, ко­че­ње и ли­кви­да­ци­ја по­кре­та. У по­чет­ку бе­ше по­крет а не реч. По­крет прет­хо­ди го­во­ру и ми­шље­њу. Ми­сао уоп­ште ни­је нео­п­ход­на за по­крет. По­кре­ти­ма упра­вља цен­трал­ни нер­вни си­стем. По­сто­ји спи­сак до са­да по­зна­тих по­кре­та, обез­бе­ђе­на је кон­тро­ла спон­та­ног кре­та­ња, штам­па­ју се бро­шу­ре о пра­ви­ли­ма и про­гра­ми­ра­њу по­кре­та не­спо­соб­них, не­до­ра­слих, не­му­штих, не­бу­ло­зних, нео­те­са­них, не­до­след­них, не­до­стој­них, не­по­зва­них, не­под­но­шљи­вих и не­по­треб­них. По­крет се ни­чим не да за­ме­ни­ти. То­ли­ко је ства­ри у зе­мљу про­па­ло за­то што се ни­ко ни­је усу­дио да на­пра­ви је­дан ве­ли­ки по­крет. По­кре­ти су на­ша глав­на ве­за са дру­гим љу­ди­ма и са жи­во­ти­ња­ма, са пла­не­та­ма и са исто­ри­јом, ма ка­ква она би­ла, са овим и са оним све­том. Пра­ве­ћи по­кре­те пе­ли смо се уз др­во про­гре­са, опи­ја­ли се и пре­вр­та­ли, бра­ни­ли се од бан­ди­та, го­лу­бо­ве кра­ли, же­на­ма сук­ње за­ди­за­ли и власт до лу­ди­ла до­во­ди­ли.

Са­ња­ли смо и пе­ва­ли у по­кре­ту, сво­ју ту­гу, сво­ју по­ма­му и сво­је пу­сте же­ље из­ра­жа­ва­ли смо баш по­мо­ћу по­кре­та и по­кре­та­ли и оно што је већ одав­но мр­тво не­по­крет­но.

На­ши књи­жев­ни по­кре­ти уве­ли­ко су пре­ва­зи­ла­зи­ли са­му књи­жев­ност. Јед­ни су хте­ли да ра­ју диг­ну на уста­нак, дру­ги да је по­диг­ну на европ­ски ни­во, тре­ћи да из­ми­ре со­ци­јал­ну прав­ду и не­прав­ду, че­твр­ти да по­пра­ве ма­те­ри­јал­ни по­ло­жај пи­са­ца и чла­но­ва по­кре­та. Књи­жев­ност као та­ква ни­је до­вољ­на ни они­ма ко­ји је ства­ра­ју ни они­ма ко­ји­ма је на­ме­ње­на. Твор­ци­ма на­ших књи­жев­них по­кре­та би­ли су пре све­га по­треб­ни обо­жа­ва­о­ци. Та­лен­ти ће се не­ка­ко и на­ћи. Због то­га су у књи­жев­но­сти из­би­ја­ле по­бу­не ма­са или пра­ви ма­сов­ни по­кре­ти. У ма­си су не­ста­ја­ле гра­ни­це из­ме­ђу умет­но­сти и жи­во­та. О књи­жев­ним пи­та­њи­ма го­во­ри­ли су – са бал­ко­на и са ви­со­ких бан­де­ра – нај­бо­љи си­но­ви сво­га на­ро­да. То је био је­ди­ни на­чин да се та пи­та­ња уог­ње, да поч­ну да пе­ку и бо­ле све при­пад­ни­ке на­шег ве­ли­ког и ра­штр­ка­ног пле­ме­на. Док су ман­да­ри­ни уза­луд тра­жи­ли кљу­че­ве по­е­зи­је и про­зе, удар­не бри­га­де, пред­во­ђе­не сво­јим слав­ним ко­ман­дан­ти­ма и по­зва­не да умар­ши­ра­ју у књи­жев­ност, ла­ко су про­би­ја­ле две­ри тих ри­зни­ца и не­по­гре­ши­во по­га­ђа­ле ко је ко и шта је шта, ко­ли­ко шта вре­ди и шта је би­ло чи­је, где се ко кри­је и ку­да је ко по­бе­гао, ко ће би­ти пу­штен а ко од­ве­ден, ко ће узе­ти ци­пе­ле и ше­шир а ко кре­вет и јор­ган, ко­ме при­па­да те­пих а ко­ме кла­вир, сре­бр­но по­су­ђе и че­шки пор­це­лан, где су љу­бав­на пи­сма и скан­да­ло­зне фо­то­гра­фи­је, ко­ли­ко је бла­га за­ко­па­но а ко­ли­ко пре­не­то у ино­стран­ство, ко је но­сио гуњ а ко астра­ган­ску бун­ду. Пи­сац је он­да знао за ко­га пи­ше, где и ка­да да то чи­ни. Јав­ност књи­жев­ног ни­је се ви­ше сме­ла из­бе­га­ва­ти. Књи­жев­не ства­ри су се пре­тре­са­ле на ми­тин­зи­ма и на збо­ро­ви­ма гра­ђа­на, ва­тре­но и уз по­моћ ва­тре­ног оруж­ја, сло­бод­но се хва­та­ле и пре­вр­та­ле, жи­ве­ле свој рас­пу­сни дру­штве­ни жи­вот и по­ста­ја­ле оп­ште­на­род­на бри­га и сво­ји­на.

На­ши но­ви књи­жев­ни по­кре­ти ни­су мо­ра­ли ду­го да лу­та­ју у по­тра­зи за дру­штве­ном уло­гом књи­жев­но­сти. Би­ло је до­вољ­но да до­ђу пред шал­тер и про­мо­ле гла­ву па да са­зна­ју шта тре­ба да се ра­ди. То су на­ше ве­ли­ке те­ко­ви­не ко­је и мла­ди мо­ра­ју чу­ва­ти и уна­пре­ђи­ва­ти. Што ста­ри­ји ду­же и те­же ста­ре, све су им по­треб­ни­ји мла­ди. И док у овој срећ­ној зе­мљи бу­де про­сла­ва и па­ра­да, би­ће и уло­га спе­ци­јал­но на­пи­са­них за мла­де глум­це, бра­ва­ре и оста­ле мла­де умет­ни­ке. Они ће увек мо­ћи да не­што от­пе­ва­ју, од­и­гра­ју, по­ве­ду јед­но слав­но ко­ло и по­кло­не се са осме­хом. Али – ђа­во се по­ја­вљу­је та­мо где га не оче­ку­је­мо – да­на­шњи (или ју­че­ра­шњи) мла­ди пи­сци ни­ка­ко да се до­мог­ну бла­го­да­ти ко­је при­па­да­ју мла­дим гра­фи­ча­ри­ма, ка­ме­но­ре­сци­ма и свим мла­дим ства­ра­о­ци­ма. Пр­ви мла­ди пи­сци, пре не­ко­ли­ко го­ди­на, до­че­ка­ни су као осва­ја­чи. Сви су по­ви­ка­ли: „Ево их, на­ди­ру скит­ски!“ Али они су би­ли опре­зни и ни­су на­пра­ви­ли ни­је­дан не­кон­тро­ли­сан по­крет. До­бро­ћуд­ни као ра­ни хри­шћа­ни, они су, ве­ро­ват­но и не­хо­ти­це, пра­ви­ли успо­ре­не по­кре­те ру­ка­ма и но­га­ма и об­ли­зи­ва­ли се као ма­чи­ћи. Да­нас су мла­ди пи­сци као и „ђа­ци пе­ша­ци“. Жи­вот је те­жак и јед­ни­ма и дру­ги­ма. Мла­ди пи­сци се ни­су сна­шли. Они су пре­ви­ше чу­ва­ли сво­ју осе­тљи­вост ко­ја је на­по­слет­ку по­ста­ла њи­хо­ва нај­ве­ћа ма­на и нај­ве­ћа опа­сност за њих. Је­дан бив­ши мла­дић не­дав­но је на­пи­сао да им мно­го шко­де по­ле­ми­ке ко­је се код нас од­не­дав­но во­де. Њи­ма све шко­ди, па и по­ле­ми­ке у ко­ји­ма они са­ми не уче­ству­ју и ко­је се њих не до­ти­чу. Ако се бор­бе на­ста­ве, мла­ди пи­сци би мо­гли стра­да­ти као усе­ви за вре­ме олу­је. По­но­во ће­мо, из­гле­да, слу­ша­ти оне стра­хо­ви­те ре­чи: „Мла­до жи­то по­ви­јај кла­со­ве / Пре­ђе ро­ка сти­гла ти је жње­тва.“

Не­ка се ни­ко не чу­ди што су мла­ди пи­сци већ по­жу­те­ли и кло­ну­ли. Би­ло би бо­ље да се упи­та­мо: шта смо уоп­ште учи­ни­ли за њих и ко­ли­ко да­је­мо за њи­хо­во из­др­жа­ва­ње? Они су би­ли уч­ти­ви и вр­ло рет­ко су го­во­ри­ли да им је што­шта по­треб­но за одр­жа­ва­ње го­ло­га жи­во­та. Али њих ни­ко ни­је слу­шао. Да­нас је ја­сно да ни њи­ма ни­је до­во­љан исто­риј­ски оп­ти­ми­зам. Док су још ту, и њи­ма би ва­ља­ло да­ти не­што од че­га се ду­же и бо­ље жи­ви. Они су уза­луд оби­ла­зи­ли уста­но­ве за­ду­же­не за рас­по­де­лу ви­шка вред­но­сти. Као си­ро­чад око пе­ка­ра, они лу­ња­ју око из­да­вач­ких ку­ћа, али им ни то не по­ма­же; не пу­шта­ју их уну­тра. Они не­ма­ју ни до­вољ­но вре­ме­на да ка­жу шта ми­сле: на скуп­шти­на­ма мо­ра­ју да го­во­ре по дво­ји­ца или тро­ји­ца од­јед­ном. Мла­дим пи­сци­ма не оста­вља­ју ни мла­де да­ме. Мла­де да­ме при­па­да­ју ста­ри­јим и ис­ку­сни­јим љу­ди­ма. Иза мла­дих пи­са­ца ни­ко не­ће да ста­не. Ака­де­ми­је, роб­не ку­ће, чак и по­љо­при­вред­на до­бра ди­жу ру­ке и бе­же од њих. Кад мда­дом пи­сцу за­бра­не књи­гу, он не­ма ко­га да зо­ве у по­моћ. Он не­ма ни ку­мо­ве, ни рат­не дру­го­ве. На мла­де пи­сце и зец ва­ди свој не­у­глед­ни ор­ган. Они су ка­сно сти­гли. Вре­ме је окре­ну­ло ћу­рак на­о­па­ко ка­да су се они по­ја­ви­ли на ви­ди­ку. Где су са­да оне моћ­не же­не ко­је су др­жа­ле ра­сне мла­де пи­сце? Зна се да мла­ди пи­сци, у про­се­ку, не­ма­ју шта да пру­же ни же­на­ма, ни стра­ним си­ла­ма. Они има­ју са­мо сво­је си­ро­ма­штво и пла­ше се да и ње­га не из­гу­бе. Њи­ма су ре­кли да чо­ве­ку увек мо­же би­ти го­ре и да ту не­ма до­ње гра­ни­це. По­сто­ји и оби­чај да се ши­ре ла­жне ве­сти о њи­ма и њи­хо­вом ра­ду. По­врх све­га то­га, да­нас и слу­ге ми­сле да има­ју пра­во да вре­ђа­ју и исме­ва­ју ју­че­ра­шње и већ ста­ре мла­де пи­сце.

У овај жа­ло­сни по­ло­жај они су – то се не сме пре­ћут­ки­ва­ти – до­спе­ли сво­јом кри­ви­цом. Нај­пре су без­раз­ло­жно ве­ро­ва­ли да ће дру­ги бри­ну­ти њи­хо­ве бри­ге или их бар по­ве­сти на пут око све­та. Исто се де­ша­ва и са оста­лим мла­дим ства­ра­о­ци­ма. Књи­жев­ност је код нас че­сто ишла на­пред и да­ва­ла уз­о­ре. Мла­ди пи­сци су од по­чет­ка исту­па­ли не­по­ве­за­но. По­це­па­ли су се чим су по­че­ли да са­ста­вља­ју свој про­грам. Зна­те ли због че­га? По­нај­ви­ше због то­га што ни­су ус­пе­ли да се до­го­во­ре шта је бо­ље – би­ти млад, здрав, леп, ве­тро­пи­раст и си­ро­ма­шан или стар, бо­ле­стан, ру­жан, му­дар, пре­ве­јан и иму­ћан? Јед­но­став­но ни­су схва­та­ли шта тре­ба да ра­де, не­го су се ду­го над­гла­са­ва­ли, да би се на кра­ју раз­би­ли у три фрак­ци­је из­ме­ђу ко­јих не пре­ста­ју сек­та­шке бор­бе и гло­же­ња. Јед­ни би хте­ли да увек оста­ну мла­ди, дру­ги хи­та­ју да што пре по­ста­ну ста­ри­ји пи­сци, тре­ћи се до­ви­ја­ју ка­ко да спо­је бе­за­зле­ност мла­дих и пре­пре­де­ност ста­рих дру­го­ва. Да ли ће се ме­ђу њи­ма на­ћи онај ко ће схва­ти­ти ку­да во­ди фрак­ци­о­на­штво и пре­се­ћи штет­не спо­ро­ве? Да ли они зна­ју да тре­ба да се ује­ди­не ако хо­ће да спре­че сво­ју про­паст? Они ко­ји су про­па­ли у свом вре­ме­ну про­па­ли су за сва вре­ме­на. То је, ваљ­да, ја­сно и нај­мла­ђим пи­сци­ма.

Мно­ги ко­ји су чу­ли за пат­ње мла­дих пи­са­ца пи­та­ли су се због че­га ни­су на­пра­ви­ли не­за­др­жив и је­дин­ствен по­крет. Моћ ко­ју су ла­ко­ми­сле­но пре­пу­сти­ли го­ри­ма од се­бе тре­ба­ло би, док се не ра­зи­ђу, да узму у сво­је ру­ке. Они већ до­бро зна­ју шта им тре­ба и не­ка јед­ном по­раз­ми­сле о сред­стви­ма по­мо­ћу ко­јих ће оства­ри­ти сво­је ци­ље­ве. Има сред­ста­ва ко­ја се ни­ка­да не­ће оправ­да­ти ци­ље­ви­ма, али има за­це­ло и ци­ље­ва ко­ји не тр­пе не­е­фи­ка­сна сред­ства. И трај­ни ци­ље­ви се рас­пад­ну ако се ду­го др­же у сјај­ној изо­ла­ци­ји. Но­ви по­кре­ти обич­но тра­же сред­ства по ко­ји­ма ће се раз­ли­ко­ва­ти од прет­ход­ни­ка и
од са­вре­ме­ни­ка. То је пра­ви­ло вла­да­ња ко­јем ће се, уко­ли­ко ика­да бу­де ство­рен, по­ви­но­ва­ти и по­крет мла­дих пи­са­ца. Али не би би­ло ло­ше да се но­ви пи­сци, бар у по­чет­ку, на­сло­не на тра­ди­ци­ју и по­слу­же тех­ни­ком ко­ја је већ опро­ба­на. Да ли то зна­чи да и они тре­ба да има­ју сво­ју штам­пу, из­да­вач­ке ку­ће, це­ре­мо­ни­јал-мај­сто­ре и пла­ће­не кри­ти­ча­ре? Пред­лог ни­је са­свим рђав. Ка­да би има­ли сво­је ли­сто­ве, не би мла­де пи­сце чим пи­сну из­ба­ци­ва­ли из ре­дак­ци­ја. Це­ре­мо­ни­јал-мај­сто­ри би ор­га­ни­зо­ва­ли сим­по­зи­ју­ме и ску­пља­ли зр­но по зр­но за­слу­га и сла­ве, а до­бро пла­ће­ни кри­ти­ча­ри би свој по­сао оба­вља­ли као пра­ви про­фе­си­о­нал­ци и ра­ди­ли она­ко ка­ко је већ уоби­ча­је­но. До­ду­ше, то су за­ста­ре­ла и пре­ви­ше зло­у­по­тре­бља­ва­на сред­ства, па би их тре­ба­ло узи­ма­ти кри­шом или у не­во­љи, ка­да пре­су­ши ин­спи­ра­ци­ја и по­су­ста­не ма­шта. Уоста­лом, ста­ри и мла­ди пи­сци мо­гу да се слу­же свим и сва­чим, ако про­це­не да од то­га има­ју ко­ри­сти, са­мо не­ка не за­бо­ра­ве да ни јед­ни ни дру­ги не­ма­ју пре­ви­ше вре­ме­на и да је сто­га нај­бо­ље да што пре на­ба­ве сто­про­цент­но убо­ји­та сред­ства ко­ја ни­ка­да не ома­њу­ју.

За­што мла­ди пи­сци и оста­ли мла­ди ства­ра­о­ци, гра­фи­ча­ри, мо­ле­ри и ма­шин­бра­ва­ри не би иза­зи­ва­ли страх где год се по­ја­ве? У чо­ве­ку по­сто­је не­ке кли­це ко­је са­мо страх мо­же уби­ти. Уме­ре­на до­за стра­ха не­ће ни­ко­ме на­не­ти пре­ве­ли­ку ште­ту. Дру­го је страх у огром­ним ко­ли­чи­на­ма ко­ји са­ти­ре све жи­ве. У ма­лим ам­пу­ла­ма сло­бод­но га сва­ко­ме дај­те. Чо­век са стра­хом у ко­сти­ма не­жан је, уми­љат и драг као брат. Страх љу­де чи­ни осе­тљи­ви­јим, из­о­штра­ва им чу­ла, по­ве­ћа­ва па­жњу и окре­пљу­је их ви­ше не­го ма шта дру­го. Чим про­стру­ји кроз те­ло, про­на­ђе скри­ве­ну енер­ги­ју, убр­за рад ср­ца ко­је за­тим ви­ше кр­ви пум­па у мо­зак, мо­зак опе­ри­ше ве­ћим бро­јем ком­би­на­ци­ја, не игра се апо­ри­ја­ма и си­ло­ги­зми­ма и од­мах ре­ша­ва по­ста­вље­не за­дат­ке. При­ме­њи­ван у свим стран­ка­ма, у вој­сци и по­ли­ци­ји, ис­про­бан као лек у па­то­ло­ги­ји по­кре­та, ефи­ка­сан као ре­гу­ла­тор по­ро­дич­них од­но­са, страх је не­за­мен­љив и при­ли­ком уве­жба­ва­ња па­жљи­вог чи­та­ња (clo­se re­a­ding) и бес­по­го­вор­ног слу­ша­ња. Слу­ша­о­ци су ма­хом ко­мот­ни и ба­ха­ти. Ка­шљу, под­ри­гу­ју, чач­ка­ју нос и пу­шта­ју га­со­ве ко­ји ква­ре естет­ска за­до­вољ­ства. Страх у ко­ре­ну пре­се­ца те про­стач­ке на­ви­ке ко­је оте­жа­ва­ју ко­му­ни­ка­ци­ју из­ме­ђу пи­са­ца и чи­та­ла­ца, глу­ма­ца и гле­да­ла­ца. Чо­ве­ку ко­ји има бар ма­ло стра­ха у се­би мо­же­те мир­не ду­ше по­ла­ко чи­та­ти и нај­до­сад­ни­је са­ста­ве. Ми­сли­те ли да ће он уста­ти и оти­ћи или да ће вас оме­та­ти до­ба­ци­ва­њи­ма? Ма, ни го­во­ра. По­вре­ме­но при­па­зи­те на ње­га, тек то­ли­ко да про­ве­ри­те да ли вас слу­ша, па ће­те се уве­ри­ти да се он не­ће ди­ћи с ме­ста, не­ће ни треп­ну­ти, ни уста отво­ри­ти. Ако се ко­јим слу­ча­јем де­си да се опу­сти, ме­шко­љи, да дре­ма и зе­ва, убри­згај­те му ја­чу до­зу стра­ха и бу­ди­те си­гур­ни да ће се он од­мах пре­ну­ти и слу­ша­ти вас не­тре­ми­це док не за­вр­ши­те, уко­ли­ко, на­рав­но, ни­је луд, а за та­кве по­сто­је по­себ­не спра­ве, лан­ци и ка­ве­зи, чи­ја је упо­тре­ба не­из­бе­жна и пот­пу­но за­ко­ни­та.

Про­из­вод­ња стра­ха има ве­ли­ке пред­но­сти за­то што си­ро­ви­не не ко­шта­ју мно­го и што се до њих ла­ко до­ла­зи. То ни­је зла­то или ура­ни­јум да би се мо­ра­ло ште­де­ти и да се про­бе не би сме­ле че­сто из­во­ди­ти. Страх је ту. Сва­ко од нас је је­дан руд­ник стра­ха. Стра­ха ће због то­га увек би­ти. Шта­ви­ше, би­ће га све ви­ше и ви­ше, чак и пре­ви­ше. Ко се још пла­ши да ће по­не­ста­ти стра­ха? Ма шта ми­слио онај фран­цу­ски фи­ло­зоф, ни­је мо­зак не­го је страх ме­ђу љу­ди­ма нај­бо­ље рас­по­де­љен, јер ни­ко не ку­ка да му фа­ли стра­ха.

(Ђор­ђи­је Ву­ко­вић, Дру­га стра­на, Фи­лип Ви­шњић, Бе­о­град 1985, 41–47)

Управо објављено у најновијем двоброју БРАНИЧЕВА 3-4/2011, у темату посвећеном Књижевној критици и проветравању критичарских ложа ( стр. 222-227)

Advertisements