Ознаке

О читању је Политика крајем новембра 2011. објавила серију текстова  са завршним текстом „Лични пример читања“ (7. дец.) из пера Бранислава Радивојше. Закључак је знане истине да читање оплемењује, да помаже и омогућава виши ниво живота.

И о феномену писања написано је много али мстерија писања остаје. За песнике веле да су медији између Вишњег и песме, нека врста релеја преко којег се шаље порука у виду песме. О томе Албахари записа: „Верујем да то како склапа реченице, сече их, користи тачку, двотачку, зарез…то неко доде-љује са неког места, а ја, можда, само имам довољно среће да су моје антене за пријем тога што стиже до мене управо тако подешено да се све спусти на право место“.

„Кад сам ово писао знали смо Бог и ја шта значи. А сада то, очито, зна само Бог“ –  казао је Лаза Костић пријатељу који није успевао да схвати сми-сао трагедије Максим Црнојевић.

-Зашто пишем; зацело нећу никада сазнати. Несравњено  важније је како пишем. Како приповедати, опонашајући, можда облаке, који непрекидне некуд  иду, а при том не престају да мењају облик? Како сачувати Шехерезадин глас а истаћи проклетство Монтескијевог афоризма: „Моја је болест да пишем књиге и да их се стидим пошто сам их написао?“ – запитао се Чолановић.

Пиши, казивала ми је негда мајка, неко ће прочитати.

У ранијим временима се писало тегобно… Гушчијим пeром. Ја сам  као ђак  Осн. школе у селу Трешњевици писао крижуљом  по таблици,  затим перницом  умачући перо у мастионицу; појави се чудо звано пенкала, а тек хемијска…Писало се с муком спрам светлoсти свеће, лампе петролејке, штедећи ’артију. И зато је у минулим временима писање било као филигрански рад.  Отуда и  записи: „О, зла хартијо, мрка ли си ми кад пишем“. (Григоријаћанин 1518). И порука:  „Који уме да их чита, ко не уме да се чуди.“ (Јован око 1656). Можда је у тим порукама и одговор зашто се пише. Да се поручи, сачува од тмине заборава.

Флобер и код нас Андрић жалили су се на тешкоће списатељсог посла, на окапавање над редовима, на страх од беле странице хартије на тешкоће изналажења доброг, почетног реда.  За Жида писање је пасји посао. По њему „перо које држи писац је лопата којом он себи копа гроб.“ Хемингвеј је у писму свом лекару написао: „Џоне, не могу више да пишем.“ Ни да живи, пу-цао је себи у уста.

Па, зашто онда писац пише? Је ли то императив душе? Је ли писац Трајанов берберин? Да оно што носи у себи, „то ледено језеро који разбија пером тешким као будак“, како то већ записује Кафка,  разлије по незаситој, вазда гладној пустињи белине. „Не пишемо ми већ се нама пише“, записује Фриш. Када су Борхеса питали како пише песме када је слеп казао је: „Песма се пише сама од себе.“

Писање је трагање. И мислим догод је тог трагања биће и писања. Поручују псалми…јер сваки је човек уметник и жели да остави трага на земљи. А већ је и записано: „Ми смо земљани ташти мислимо о вечности и када нам смрт дише у лице.“ Узалуд  речи  Проповедникове: „Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.“ (Проп.1.11)

Па зашто писац онда пише. Пише јер је изабраник Вишњег. И пише да би написао оно што му је задато. Само реткима то полази за руком. И велики Тагора је на самрти после шест хиљада написаних песама  молио Господа да га остави у животу, јер: „Ону песму коју сам хтео да испевам, још нисам испевао.“

Јадао се пријатељу: „Нисам срећан. Јесам испевао шест хиљада песама, али ти не знаш моје унутарње збивање. А унутарње збивање јесте да сам ја хтео да испевам само једну песму! Али зато што никада нисам успео…покушао сам још једном, нисам успео; покушао сам поново, нисам успео. Шест хиљада пута нисам успео. Све су то били само покушаји за праву песму, а ја уопште нисам задовољан  ни са једном од њих. Оно што сам хтео да испевам, остало је неиспевано:“

Мислим и да ће се писати све докле се не напише оно што ће бити одговор зашто се пише. Зашто писац пише када то од њега нико не тражи. И нико га за то не плаћа Поготово у Србији  где власт уметност не интересује, а за књигу нико не хаје, док политичари игноришу уметност и културу.

Пишу писци, пишу новинари…  За разлику између новинарства и књи-жевности, Вајлд каже: „Новинарство је нечитљиво, а књижевност нико не чита.“

„Живот је једна ствар, а живот виђен очима новинара нешто сасвим друго“, казивао је Честертон. Краус додаје: „Новинари пишу зато што немају шта да кажу, а имају шта да кажу само зато што се баве писањем.“

И за једне и друге све је лако сем писања.

Познат је савет писцима „понекад само треба да престанете да пишете,а најбоље пре него почнете“.

Али ретко ко престаје,  ни потписник ових редова не одустаје. Нема избора. Пише, не хаје за речи својих Трешњевичана да „нема хлеба за мотике“, да је књига у Србији за доконе и  за ђаке.

Мирослав Тодоровић

Advertisements