Ознаке

Mnogi pripovedači su na početku priča isticali tvrdnju po kojoj je vreme važnije od mesta njihovog događanja. Pažljivom analizom tih tvrdnji dolazi se do zaključka da je detinjstvo najvažnije i najuverljive vreme svake priče bezobzira na karakter njihovih slika i dramaturgiju zapleta. U detnjstvu, pisao je Dostojevski, sabrani su uzroci za sve tektonske promene koje prate svakog pojedinca na putu njegovog psihofizičkog odrastanja. I, naravno, skokoviti razvoj njegovog ega. I bez čitanja Dostojevskog svako u sebi može da se uveri koliko je pogled na svet sklon zavirivanju u zatamljene uglove njegovih zagonetno skrivenih pulsacija. Sadevenih nisko dole u odajama duše od pre. Pre nego što se Dečak u malom donjelapačkom selu Dnopolju popeo na bicikl, a zatim, niz jednu strminu, sjurio u pržinu jaruge kraj ceste. Niko tada, od onih, koji su pohitali na lice mesta, da Dečaku previju rane i zaustave krv na njegovoj glavi, nogama i rukama, nije pokušao da svoje tumačenje nemilog događaja poveže sa razlikom između maloletnog Dečakovog vremena i skoro iscurele starosti predratnog bicikla, koji je Dečakov deda po majci nabavio, kao logoraš, negde na nemačkom severu. Dečak je u strahu ćutao, dok mu je majka, preko, nad njim sagnutih glava priteklih bolničara, pretila oduzimanjem dečačkih privilegija, pa čak i batinama kada mu se rane okraste. Možda je suština povoda ove priče baš u pritajenom smislu zanemarivanja, ili čak i više od te radnje, nepoznavanja uloge, karaktera i rada vremena u različitim periodima čovekovog života. Insistiranje na takvom obliku neznanja odvelo bi ovu priču u avanturu filozofskog posezanja za mislima iz kojih ne ume da se književno iskobelja ni najveštiji narator, pa čak i onaj koji se u savremenoj srpskoj prozi redovno zaklinje u Borhesa, Andrića i Tišmu. I u one čudno montirane tzv. postmodernističke procese začeća i smrti priče. U ovom slučaju će čitaocu obraćajući spiker pokušati da umesto bicikla nasadi kokošku na lego jaja pričanja i to, pre svega, o neuralgičnim stanjima svesti, koji neumitno izglavljuju priču iz njenog osnovnog sedla. Gurajući je u jaruge valenci sa nizom predrasuda o služenju sveta sabijenog u zagušljivom koridoru između memljivih zidova: teza, hipoteza i proteza tumača i propovednika (dođoša, nađoša i prođoša).
Međutim, događaj je i po Dostojevskom, uvek i samo ono, što se dogodilo. Sjurilo. Uplašilo. Na kraju krajeva,onako kako je to Dečakov deda po majci voleo da podvuče, i zaboravilo.I upravo, sećalačkom rekonstrukcijom, Dečakovog pada sa bicikla, može se priči slabašnog tela poveriti prostor njenog toka.
Dečak je krišom pozajmio dedin bicikl, da bi se, nakon što se iskrao iz pogleda ukućana, popeo na njega i u vožnji niz visoko strmu, a jedinu dnopoljsku, cestu pao sa njega. Nakon pada Dečak je, kao hipnotisan, oguljenih i vidno krvavih kolena i lakotova, ostao u zgrčenom ležećem položaju kraj starog nemačkog bicikla. Ćutao, koliko zbog očekivanih i, svakako predstojećih, pretnji majke, a toliko i bez vere za razumevanje njegovog odnosa sa biciklom od strane njegovih ukućana i priteklih bolničara.
U tom stvarnosnom opsegu: straha, ćutanja i neverice, Dečak je odlučio da svoju priču, ztvorenih usta i sklopljenih očiju, ispriča samom sebi, pogotovo što je bio na, samo, nekoliko stopa od vremenskog praga preko kojeg se napušta pubertet i žal za moljakanjima i plačom. U njemu je ta želja, kao bujica za pripovedačkim samoobraćanjem nadošla kroz nevidljivi otvor sećanja. U dobroj meri nesvestan odnosa izneđu onoga što mu se desilo i snažno rođene želje da se ispoveda u sebi o razlozima posezanja za dedinim biciklom, Dečak se jednostavno otvorio među slikama iz zbirnog kataloga svojih ranijih i budućih života.
Priču je započeo rečima.
– Prvi kontakt sa biciklom dogodio mi se kada sam naleteo na njega dok ga je trotoarom stare Gupčeve ulice vozio komšija vinar Vinter. Izletveši iz širkokog dvorišta naše stare švapske kuće naleteo sam na komišju Vintera koji se u tom trenutku nalazio na svom biciklu. Poslednje što sam u tom sudaru upamtio bio je veliko korman koji ni najdugonogijim komšijama nije smetao tokom vožnje. Sudar je bio iznnadan i veoma jak. Debeli komšija Vinter je sa bicikla odleteo na jednu stranu, a mene onesvešćenog i nogicama zapetljanog u žbice našli su pod prednjim tokčkom bicikla. Kasnije sam iz različito oblikovanih pričanja komšiluka saznao za detalje mog udesa. Nakon neupelog pokušaja mog osvešćivanja, pri čemu su me mamini pomagači polivali bunarskom vodom iz velikih kofa, odnet sam zapregom komšije Jencera u gradsku bolnicu. Na putu do bolnice, kažu da skoro nisam disao, pa je majka pala u histerični plač i dernjavu na sve koji su pokušali da je smire. U gradskoj bolnici sam smešten u jednoj od soba u prizemlju. Nekoliko lekara, ili njihov konzilijum, me je zajednčki pregledao konstatujući da je reč o ozbiljnom potresu mozga za čije lečenje je neophodno vreme, mirovanje i nada u Božju pomoć. I sve bi se to odigralo i završilo kao, u radnjama niza primera sličnih slučajeva, da mi se nakon prve prespavane noći u bolnici, nije desilo ono što sada moram da ispričam sebi. Iz privremene kome sam se probudio u sam cik zore. Otvorivši oči, uz bolno pokretanje njenih kapaka, ugledao sam visoku i mršavu ženu koja sedi pored mog kreveta. Bila je sva u crnom. Zategnutog pogleda i tankih usana, koje su ličile na liniju povečenu olovkom na nekom dečijem crteža pod naslovom – Moja mama. Više iznenađen, nego uplašen pogledao sam pravo ženu u oči koja je sedela pored mog bolničkog kreveta, a nije bilia ni moja majka, na kćerka komšije Vintera, ni snaja komšije Jencera. Ko ste vi – upitao sam nemu crnu ženu ukočenog pogleda i krutog držanja tela. U prvi mah mi nije ništa odgovorila. Tek nakon kraće pauze, možda i od desetak minuta, ustala je i nagnula se nada mnom. Dragi moj Dečače, ja sam Veštica koja je došla da ti pomogne. Naravo, nastavila je, da će se za tvoje zdravlje raznim trikovima izboriti lekari. Ali, produžila je svoj monolog, ono što oni ne znaju i nikada neće otkriti, ja moram to da ti kažem. U sudaru sa biciklom, kada si naleteo na tvog komšiju Vintera, malo je u rečenici za trenutak zastala, pa onda na nekom ubrzanom jeziku, rekla – tebi su se u svesti otvorile mnoge slike iz tvog života od pre, tako da će ti se te slike stalno mešati sa onima koje će tvoje oči i tvoj mozak tek da snime. Ali, nije to ono najvažnije zbog čega sam kod tebe došla pre svitanja zore. Pucanjem slikovnog zida u tvojoj glavi dovešće te u situaciju na koju moram da te, kao veštica, upozorim. Prvo zbog svega što će ti se dešavati, a i zbog obaveze da o svemu tome nikome ne pričaš, pa čak ni meni. Situacija je ozbiljna Dečače. Na momente ti ćeš moći da vidiš sve što će se desiti u ex ante.futuru. I, u momentu kada sam hteo da je pitam šta znače reči ex ante i futur Veštica je kao senka nestala, tako da nisam bio siguran da li sam je uopšte video, ili je i to bila jedna od čudnih slika koje su mi prve pritekle u pomoć, kada mi je dah gotovo zastao nakon sudara sa komšijom Vinterom. To moje promišljanje situacije o susretu sa vešticom je naglo prekinula koma u koju sam pao. Mnogu su za vreme te višemesečne kome, pa čak i lekari neurolozi, izgubili svaku nadu. Hranjen sam infuzijom sa nizom ubodenih cevčica, od eloksirane plastike, u moje krhko dečačko telo. Tek, kasnije, i to nakon pet i više godina, shvatio sam da sam se tokom kome hranio u mojim snovima. Sećam se da sam najviše jeo: ajvar, beli i crni luk, blitvu, boraniju, koziji sir i u enormnim količinama pio jogurt i kakao. Mnogo sam jeo i jabuke. Na trpezi u mojim komatoznim snovima bilo je svega i svačega. Jedino, zbog alergije, nisam smeo da diram jagode. Hrana sa trpeze mojih snova zaštitila je, na veliko iznenađenje lekara, mršavljenje mog bolesnog tela. Posle skoro godinu dana probudio sam se iz duboke kome. U trenutku buđenja opet pored mog boliničkog kreveta sedela je žena. Bila je to moja majka. A, i pored radosti za prisustvo majke, osećao sam malo razočarenje što na njenom mestu nije sedela Veštica. I da skratim – Vešticu više nisam nikada sreo. Ni tada, ni danas i pored naglašene žudnje za susret s njom. Vremenom sam se navikao na vreme bez nje i pored želje da me još jednom poseti i da mi na maternji jezik prevede latinske reči ex ante i futur. Mnogo kasnije shvatio sam da je Veštica prepoznala u meni futuristu sposobnog da, ne samo, čita, nego i gleda vreme i događaje unapred. U želji da ovu priču učinim zapanjujućem, dugo sam razmišljao, kako da je izvučem iz prostog sećanja. Negde u jednoj od svesaka moje glave zapisao sam sledeće. Moju priču pričaju dva dečaka. Onaj iz sudara sa komšijom Vinterom i onaj drugi koji se sjurio u jarugu kraj dnopoljske centre. Ali, u izvesnom ssmilu to je i priča hora dečaka Hora kakav, verovatno, postoji i u svetu devojčica.

Naravno, da je potrebna velika veština za izvlačenje priče iz prostog sećanja. Sklon sam, a to mi kazuje moje čitalačko iskustvo, da verujem da je to mogao Dostojevski. Pisac koji se, u složenim poslovima unutrašnjosti glave, sudario sa samim sobom. I opstao u poveravanju opisa slika tog sudara – brojnim romanima. Ali, nije ovo priča jednog Dečaka o Dostojevskom, jer, ako bi se to prihvatilo, ostale bi zanemarene slike trenutka kada je Dostojevskog prepoznao na ulici. Negde i nekada. Bio je u društvu visoke mržave žene zategnutog tela i pogleda. Znala je ona da sam je ugledao, ali nije htela da mi to stavi do znanja.
Prava priča je uvek, ustvari, veštica na biciklu, a dečak simbol snova zaključanih kao sefovi Starog i Novog zaveta. Dečaku je ostalo da se odluči između nagodbi i nagađanja u veri.
Autor ove priče je nesrećni sin Dečakove majke, kome su «priče» u velikom zaostatku u od nosu na ono što je u njima trebalo prećutati.

Advertisements