Ознаке

Mилосав Tешић, песник

Шљива је фиктивни српски бренд

У ововременој Србији, под маском демократичности, отворено се, а чини ми се и осветнички, подстиче и подржава и српство и антисрпство, каже песник пред данашње уручење награде „Одзиви Филипу Вишњићу”

Милосав Тешић (1947), песник, есејиста, приповедач, добитник је књижевне награде „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју за родољубиву поезију додељује Задужбинско друштво „Први српски устанак” из Орашца. Аутор је збирки песама: „Купиново”, „Кључ од куће”, „Благо Божије”, „Прелест севера”, „Прелест севера, Круг рачански, Дунавом”, „Седмица”, „Бубњалица у пчелињаку”, „У крсту земље”, „У тесном склопу”, „Дар и коб”. Милосав Тешић је 2000. изабран за дописног, а 2006. године за редовног члана САНУ.

Задужбинско друштво „Први српски устанак” из Орашца управо је објавило Тешићеву књигу, условно речено, родољубиве поезије „Гром о Светом Сави”, а награда ће песнику бити уручена данас, на Сретење, у Орашцу.

Родољубива поезија у класичном смислуготово да се данас и не пише. Однос према патриотизму се, очигледно, променио?

Родољубива лирика у класичном смислу данас делује анахроно, особито она која је слушкиња, медиј одређене идеологије, као и она глорификаторски понета, мада у тој може да буде и истински вредне поезије ако се у поетски исказ угради, на пример, оплемењена реторика, универзалнија виђења и мисаоност. Не би се могло рећи да је српско патриотско песништво, схваћено нетрадиционалистички, данас замрло: иако се не испомаже рекламним спотовима и сајтовима, иако је у домену јавног деловања највероватније и непожељно. Уосталом, неки од најистакнутијих савремених српских песника већ су завредили признање „Одзиви Филипу Вишњићу”.

Снажни друштвени ломови, праћени и различито мотивисаним ратовима који су раскомадали српски народ у последњој деценији двадесетог века, изобличили су много шта па и патриотско осећање, неретко га претварајући у нешто контрапродуктивно. Са друге стране, у данашњој Србији, и даље изложеној „пријатељским” притисцима, уцењивањима и понижењима, живи се у клими сталне и психолошки оптерећујуће националне неизвесности, корупције и политикантства. У таквим приликама страдају и људи и основне националне вредности: моралне, духовне, патриотске…

Делују ли данас, на пример, Ђура Јакшић, Алекса Шантић, Милан Ракић и Јован Дучић, по свом родољубивом песништву, као превазиђени песници?

Српско родољубиво песништво, пролазећи разнолике стилске фазе и тако се непрестано развијајући, запрема – истина у једва одржаном континуитету – временске периоде од пропасти немањићке државе до савременог доба. Поменути песници припадају класичној фази у развоју наше патриотске лирике. Они су њени стубови. Њихове велике отаџбинске песме одражавају и судбину и карактер српског народа, те су и дан-дањи веома вредне, драгоцене естетске потврде његовог опирања туђинском јарму – што нам је, узгред речено, и сада потребно. То се, у целини узевши, потврђује и у „Антологији српског родољубивог песништва (XIV–XX век)” Зорана Гавриловића, у њеним тугованкама и химничним сазвучјима.

А Филип Вишњић?

Филип Вишњић, ред хроничар и ред визионар, синтетизујући митско и историјско наслеђе, опевао је устаничку Србију и у раскошном космичком размерју, оплеменивши је тако вишим и вишњим смислом. Он је, уз то, знао да је у Срба почесто бивало „кад се ћаше по земљи Србији”, а знао је добро и то да се у таквим приликама увек питало има ли се довољно снаге за то – ћаше„Велики је то дух био”, рекао је за Филипа Вишњића, у једном сведочењу, трговац Сима Станишић, његов познаник из сремског села Грка (данашњег Вишњићева).

Шта је данас родољубива песма?

Александар Јовановић је у поднаслов своје књиге „Песници и преци” уместо очекиваног термина – родољубиво песништво (или што слично) ставио одреднице: мотиви језика, традиције и културе у послератном српском песништву. То значи да је модерна родољубива песма првенствено одраз песниковог многоструко сложеног односа према културно-историјском националном наслеђу. У то се, уз емотиван приступ, укључује и његов одговоран увид у сферу колективног памћења, у живе дамаре нечег што се укоренило и искристалисало у традицији. То је оно што не застарева и што тежи да се уклопи, макар то била и илузија, у визију опште хуманости.

Да ли су родољубиве и оне Ваше песме које певају о амбару, вајату, воденици, пчелињаку или уопште о неким другим вредностима српског села?

Ко би пре писао о тим сеоским грађевинама него онај који се родио и одрастао међу њима? Те песме се не могу, према књижевнотеоријским мерилима, сматрати родољубивим. У њиховим пејзажним оквирима преплићу се митско-мистични и етнографски детаљи, али мора бити да су и оне, макар и несвесно, проистекле и из комплексног осећања патриотизма.

Ваша песма „Шљива српска”, химна шљиви, нашој традиционалној воћки, такође је нека врста родољубиве песме?

Та воћка је, остајући још увек српски фиктивни бренд, и симбол родности нашег поднебља. Заборављени помолог Благоје Д. Тодоровић у књизи „Воћке и воће”, објављеној 1899. године у плавој Задругиној едицији, готово је завапио рекавши да „нема смисла нашу шљиву звати мађарка (маџарка) већ српска шљива”. Ванлитерарно гледано, песма „Шљива српска” позитиван је одговор, мада одоцнео, на Тодоровићев апел. Иначе, химничност у тој песми праћена је и одразима овоземаљске туге као егзистенцијалне константе. То се боље разуме ако се она, рецимо, чита и у контексту „Књиге проповједникове”.

Има ли младих песника који пишу родољубиве песме?

Такву поезију (уз подразумевање да је тај термин одавно превазиђен) младим људима данас и није лако писати. Наиме, у ововременој Србији, односно у неким њеним одавно и свакојако моћним круговима, под маском демократичности, отворено се, а чини ми се и осветнички, подстиче и подржава и српство и антисрпство. Тај самошовинизам, заогрнут и маском заштите људских права, ретко кад прећуткујући, омаловажава и жигоше све што је изворно патриотско, дакле оно што је израз једног природног, позитивног и племенитог осећања, којим се нико други нити вређа нити угрожава.

Колико знам, у текућој младој српској поезији још нема довољно издвојених песника који су на аутентичан начин заокупљени темама из области културно-историјског промишљања српске националне коби. Међу песницима млађе генерације који осећају да им налог за певањем „потиче / Из неког дубљег позорја”,издвајају се Владимир Јагличић и Драган Хамовић. Полазећи и од историјских и од савремених подстрека, као и од разноликих културнотрадицијских одређења из националног наслеђа, они певају из сржи овог поднебља.

Зоран Радисављевић

[објављено: у Политици, 15/02/2010]
stampanje  posalji prijatelju

пошаљите коментар погледајте коментаре (4)

Advertisements