Ознаке

politika

Радош Бајић БЕЛИ ПРАХ

rados

У великој акцији МУП-а Србије, у Шумадији и Поморављу, у срединама у којима је снимана наша серија, у Јагодини, Крагујевцу, у Крушевцу, у Рековцу… похапшена је множина наркомешетара и дилера смрти. Баш као што је сина Драгана јунака села које гори, пре неколико субота ухапсила филмска полиција, док је у буџаку иза кафића, недалеко од средње техничке школе, убеђивао лепу средњошколку Зорицу да су дроге много опасне. Макар су тако јавили медији.

Могу ли да одахну забринути очеви који се све грчевитије боре како да у кризи, која све дубље разара могућност егзистенције, нахране и обуку своју децу? Могу ли макар привремено да буду спокојне мајке које са бригом и стрепњом ишчекују своје синове и кћери на повратку из школе, која је одмах ту у суседству, недалеко од цркве, уз кошаркашко игралиште са поломљеним кошевима, које је обавезан декор сваке српске провинције.

Очеви и мајке могу да бирају: да самлевени у исцрпљујућој трци са сваким новим даном неизвесности, оскудице и немаштине – појма немају шта се догађа и последњи сазнају да им се дете дрогира. Да тек тада примете да им из скромног кућног буџака, иза треће даске у регалу фали веренички прстен или дукат који су поклонили баба и деда, кад им се родио унук.

Или да константно буду у пакленом страху, да им нека истетовирана, ошишана на нуларицу, набилдована будала, не пресретне дете иза ћошка школе, или испред хамбургернице, да му макар и уз ограничену присилу, не тутне опасни отров који разрађеним каналима смрти стиже са Далеког истока. Кад прође ризик од првог узимања, првог контакта са аветом наркоманије – касније све иде лакше. У стравичном ланцу омаме, пропадања и зависти, некад брже, некад спорије обавезна је испостава коначног рачуна, који сатире будућност и просперитет младости, трагично сакати и трајно упропашћује младе животе и декадентно нагриза ментално и опште здравље целокупне популације.

Са баченим употребљеним шприцевима који се могу видети у живим оградама које преграђују школска дворишта у селима, у најудаљенијим црквеним портама нашег носталгичног завичаја, у којима се некада играло младеначко коло наших очева и мајки, дакле, са зафрљаченим остацима нагорелих апотекарских тацни, и крљомцима од украдене славске свеће којом је растапан бели прах смрти – српско село и обична српска варош изједначили су се са њујоршким Бронксом, са пристанишним квартом у Амстердаму, са чувеним Сохоом у Лондону. Свет нас држи подаље од себе, непрестано нас боксује аперкатима на безбедној дистанци, тешко нас прима у своје друштво, лаже нас да ће нам колико сутра подићи рампе на границама својих уређених и ушушканих земаља, картира нам и извози технолошки отпад и старе аутомобиле – и великодушно нам омогућава да приступимо злу које нисмо измислили, о којем Вук Караџић није имао шта да забележи, о коме није писао ни Милован Глишић ни Јанко Веселиновић.

У глобалном цивилизацијском рату са наркоманијом, сви они који су мотивисани милијардама долара црног профита, у колоплету интереса који изједначава мафију са политичким и економским криминалом – траже се нова тржишта и нове жртве.

Србија је нажалост добила важно место на транзитној маршрути дроге која се у тонама транспортује из Азије у земље Западне Европе. Више се нико не изненађује на вест да је на границама наше земље откривено и заплењено толико и толико килограма те и те дроге. То је постала сурова свакодневица на коју смо се навикли. Још када се при том има у виду да нам се у залеђу отете нам прадедовине ствара монструм држава, у којој више нико озбиљан и не крије да се значајно финансира од шверца наркотика, у чему су Албанци већ и на америчком континенту потиснули колумбијску мафију – онда постаје јасно да се Србија налази у опасном укљештењу, чији исходи се сурово и судбоносно могу одразити на најмлађи и најважнији део националне популације.

Ако смо градове можда већ изгубили, а за њих се грчевито и свим средствима морамо борити, српско село, као станиште природне, еколошке, традиционалне, менталне и биолошке чистоте нашег народа по цену највећих одрицања, морамо да отргнемо из страшног загрљаја дроге. Док не буде касно.

Извор:Политика (недељно издање, 14. јуни 2009)

Advertisements