Ознаке

                                                Аутор Мирослав Лукићlukic-2004

НАПОМЕНЕ  (на крају књиге)

 

    Књигу  песама  Змија чуваркућа  аутор је уобличавао током  последњих неколико година. У  књигу  је укључен и известан број написан много раније , 1977 -1978. године, а има и једна песма написана 1971. године.

    Рукопис  Змија чуваркућа чине пет самосталних кругова :

   1. Шумска мајка .Песме и стихови овог круга  овде се објављују први пут.

       2. Мала магаза . Била је намењена подгоричком часопису „Стварање“(да буде објављена  као књига „Стварања). Две песме из тога круга Мала магаза и Змија бела као снег  беху прелиминарно објављене у „Књижевној речи“, када је тамо пре неколико година дошло до смене . Ново уредништво је објавило те  песме, које су биле послате старом. Рукопис Мале магазе је у своје време понуђен СКЗ, али га је она одбила…

     3. Кућа светих ратова (турско име Београда)  монтажа текстова, који се овде први пут објављују.

      4. Краљевске инсигније чине две целине : Домаћи паук, рукопис песама, који сам у своје време понудио београдском „Нолиту“ (1978). Пошто ми је срећом враћен, чамео је годинама у мојим фиокама. И Краљевске инсигније , стихови и песме којима су најмање потребни моји коментари.

       5. Архив у оснивању . Године 1995. београдски часопис Савременик (бр. 30- 31 – 32) , у свом додатку „Плус“ под насловом Змија чуваркућа, објавио је , у целини, песме Архива у оснивању , као и РЕЧНИК Архива у оснивању , стр. 102 – 121. Овде се све те песме прештампавају, онако како су и прелиминарно објављене у поменутом часопису.

 

    Данас је субота, 26. јули 1997. године – млади или летњи Свети Аранђел, Лукићска преслава или ПОСЕБНА ПОРОДИЧНА ЗАВЕТИНА. Ја нисам у Мишљеновцу, нашем родном месту и дому, где моји укућани преслављују е, већ у Јовановој 22, у Београду.

     У пустом школском дворишту разлеже се грактање вране или гаврана, као у забранима у Звижду мојих дедова.                        

 Ова се књига може читати, верујем, као литургија, јер на свој начин превазилази трагедију националну и појединачну, и у оној мери у којој је, заиста, ТО, у тој мери је историја, фактографија и трагедија ту  нешто што може помоћи да се донекле разуме страва : дисконтинуитета, судбине и коби…

   Завршио сам књигу којој сам посветио доста времена, и коју сам уобличио после  романа ЛИТУРГИЈА.  Управо листам  Јиречекову  Историју Срба, поглавље о опсади Београда 1440, и поглавље о Стефану Вукчићу и Црнојевићима. Деспот Ђурађ је у своје време затражио гостопримство у Дубровнику, „те га тако једна дубровачка галија донесе из Будве у град. Овога пута остао је деспот у Дубровнику скоро четири месеца, од средине априла до краја јула 1441. Његови сродници путовали су обично у политичкој мисији. У Дубровнику виђала се чешће стара тетка деспотова, „царица Деспина“, ћерка кнеза Лазара и некада жена султана Бајазита  И . Њу би обично дубровачке лађе довезле са ушћа Неретве, а чешће је путовала до Будве и Бара. Њена сестра Јелена (+ 1443), удовица Ђуре Страцимировића а доцније Сандаљева, живела је на двору Стефана Вукчића. У Дубровнику су у два маха чекали зета деспотова, грофа Улриха Цељског. ……

      Одлазак деспотов из Дубровника убрзан беше због турских претњи, које је Дубровчанима доставио Стефан Вукчић. Дубровачка Република одмах склони своје сеоско становништво у сигурна места, а на вису Томба код Бргата постави логор италијанских најамника. Из унутрашњости Србије стизали су жалосни гласови. После дуготрајне опсаде, Ново Брдо, најзад, морало се предати румелијском беглербегу, евнуху Шехабедину (27 јуна 1441). Али, најцрња вест беше да је султан деспотове заробљене синове , Гргура и Стефана, због тајне пресписке с оцем, дао пренети у Малу  Азију. Пошто их је о Ускрсу, 16 априла оковао, дао их је у Токату ослепити 8 маја 1441. Молба њихове сестре, султанице Маре, доцкан беше стигла. Деспот се из Дубровника упути преко Сења у Угарску, где се потчини краљу Владиславу, трудећи се да га придобије за офансиву против Турске“… итд. 

 

     Био сам прилици да обиђем малу, гробну цркву  деспота Стефана Лазаревића, Копорин, у време кад је сазревао јечам и кад је лишће горуна било слично сребрним литицама низ које се сливају слапови мира. . Зујале су пчеле у крошњама дворишне липе, и ја сам – мислећи на сва она три места у мом ужем завичају, која су ми се чинила као створена за Музеј Немогућег Ратара – шаптао за себе :  Мајчин мираз, Дубраве, Столица…Гледајући кроз  дубоке а уске,   исликане прозоре цркве Копорин, видео сам Витеза – алхемичара, и  на благом брегу Архив закопаног блага…Видео сам Средиште из кога се оглашавају Духови. Чуо сам :

       – Ми се морамо огласити из ове ужасне усамљености. Ми морамо о себи рећи, макар то : шта нас тишти, мучи, нервира. Јер, ми смо Духови, зар не? Бића светла и често невидљива, која су прошла кроз Преображење. Нисмо биље, беле раде, ни трешње, ни кајсије. Код њих је све друкчије : у априлу пупе, неколико дана касније отварају се прекрасни цветови – егзалтација биљног живота и екскламација лепоте. После се замећу плодови, испрва мали и горки, а чим сазру, опадну, иструле…Слушали смо вековима злато, окружени срмом и сребром. Сребро су све наше речи…

         Чуо сам рефрен песме Витеза – алхемичара:

          Не, туга неће

          да нас мине,

          ни ови неописиви

          часови тишине.

 

          Туга навире

           и усов тишине

           из дубине

           из које извире

 

          Сребро и злато,

           реч и ћутање:

           једине се Лепота,

          Духови и суза гутање…

 

           И чуо сам грактање гавранова у шумама које окружују  мале српске манастире…           

    Ја сам у ствари кренуо да сретнем Витеза – алхемичара , који је негде у средишту мрачног Лавиринта  убио Кентаура , да би  коначно  његов град, Нови Јерусалим постао наш. Наша кућа, кућа трговаца светлошћу…     

    Витез – алхемичар, онај који  чује то грактање што се разлеже једним великим школским двориштем, опустелим због летњег распуста, чује и нешто друго, оно што ја не чујем, што можда само понекад наслућујем, у сновима и морама, у одјецима историје и катастрофа, базајући туробан и  несрећан мрачним собама некадање Куће светих ратова , тражећи дућане трговаца светлошћу, јер то је једино вредно што треба купити, упити – Светлост. Кроз ту мрачну кућу спроводи ме пратиоц – бела змија… 

  

      ( Четвртак, 31. јул 1997. )

Advertisements