Nailaze teška vremena


Otkaz za dva keca

U VRHU vladajuće koalicije konačno je postignut dogovor da se u zakone koji treba da utvrde „pravila igre“ za zapošljavanje i otpuštanje u državi „ugrade“ radikalna rešenja i oštre sankcije za neposlušne.
Od uspeha novih zakona o državnim službenicima i činovnicima zavisiće i sudbina pregovora sa misijom MMF, koja ponovo dolazi u Beograd krajem oktobra, ali i količina priliva sredstava u istanjeni srpski budžet. Jer, ukoliko se sprovede plan da se do 2011. broj činovnika, na svim nivoima, smanji za 11.000, država će prema procenama Ministarstva finansija, uštedeti 6,6 milijardi dinara, odnosno 70 miliona evra za godinu dana.
Prema našim informacijama, zasada je postignut dogovor oko sledećih zakonskih rešenja za „kresanje“ birokratije:
* Proces racionalizacije zaposlenih u javnom sektoru moraće da se završi u roku od najviše dve godine.
* Lokalne samouprave koje treba da smanje broj zaposlenih za više od 20 odsto, najmanje polovinu otpuštaju u januaru sledeće godine, a ostatak u januaru 2011. Nova sistematizacija biće usvojena najkasnije do kraja decembra.
* Opštine koje treba da smanje broj zaposlenih između 10 i 20 odsto otpuštaju najmanje 10 odsto u prvoj, a ostatak u drugoj godini.
* Zaposleni u državnoj administraciji biće ocenjivani svaka tri meseca, a „testiranje“ će sprovoditi neposredni rukovodioci. Ocenjivaće se sposobnosti i učinak, a otkaz sledi posle dve uzastopne negativne ocene. U ovom procesu, i stalno zaposleni i oni koji rade po ugovoru imaće isti status, odnosno oni sa radnom knjižicom neće biti privilegovani.
Mesečni platni fond za oko 8.000 prekobrojnih činovnika lokalne administracije i oko 3.000 viška zaposlenih u republičkim organima trenutno iznosi oko 55 miliona dinara. Kako je, prema najavljenom planu otpuštanja činovnika na svim nivoima vlasti, predviđeno da se oko 70 odsto otkaza „podeli“ naredne godine, a ostatak godinu kasnije, računa se da će se prvi efekti pojeftinjenja države osetiti 2011. godine.
– Iduće godine će na otpremnine za oko 6.300 činovnika u lokalnim samoupravama i oko 2.000 administrativnih radnika u republičkim organima biti isplaćeno skoro pet milijardi dinara, odnosno oko 50 miliona evra, ali će, već u 2011, rashodi za plate iz budžeta biti niži upravo za taj iznos. Te godine isplatiće se otpremnine za preostali višak zaposlenih od oko 2.700 ljudi u iznosu od 1,24 milijardu dinara. Već 2012. država neće imati troškove po ovom osnovu – kažu u Ministarstvu finansija.
Računice, takođe, kažu da će država do 2020. samo na osnovu primene zakona koji će reorganizovati administraciju, uštedeti skoro 53 milijardi dinara, odnosno 560 miliona evra. Toliko trenutno iznosi polovina našeg deficita, odnosno polugodišnji prihod od naplate svih vrsta nameta koji se slivaju u budžet.

KOLIKO OPŠTINA I GRADOVA IMA VIŠAK ZAPOSLENIH
22 višak činovnika do 10 odsto
21 višak činovnika do 20 odsto
13 višak činovnika do 30 odsto
5 višak činovnika iznad 30 odsto
62 nemaju višak činovnika

KAZNE ZA NEPOSLUŠNE
KAKO saznaju „Novosti“, u Vladi je dogovoreno da se ubuduće zakonom, a ne kao do sada vladinim preporukama ili uredbama, definišu tačni rokovi za smanjenje broja zaposlenih, kao i kazne za nadležne u ministarstvima i ostalim institucijama koji reforme ne sprovedu na vreme.

 G. B. – D. M, 08.09.2009 21:00:31, objavljeno u Vecernjim novostima

Povezane vesti

Otkazi bez pokrića
22.04.2009 20:45:24

Teška i neizvesna vremena

Danijela MILINKOVIĆ, 08.09.2009 20:56:29, Vecernje novosti

VLADA Srbije je pred najvećim testom od početka svetske ekonomske krize. Guverner NBS Radovan Jelašić nada se da su toga svesni i članovi Vlade i da će u narednih šest nedelja, pre nego što MMF ponovo dođe u Beograd, imati gotov plan detaljnih reformi javnog sektora.
– Nažalost, mi sve važne stvari radimo u minut do 12 i tek ako nam neko preti štapom. Nadam se da projekat reforme neće biti gurnut u fioku i ponovo izvađen u oktobru. I da se neće ponoviti situacija iz aprila, kada su takođe davana ambiciozna obećanja – smanjićemo administraciju, broj ministara, svi direktori javnih preduzeća biraće se na konkursu – a ništa se nije desilo – upozorava Jelašić.
* Ima li Vlada sada snage i volje da sprovede ono što obećava?
– Treba joj dati šansu, to je učinio i MMF. U svakom slučaju, reforma javnog sektora je mnogo teži put od povećanja PDV.
* Da li se u vrhu države razmatra i neki „treći put“?
– Treća varijanta bi bila isključivo miks prve i druge. Uostalom, Vlada je još pre četiri meseca usvojila dokument u kome eksplicitno stoji da ćemo, ukoliko prihodi budu manji od planiranih, povećati PDV i smanjiti zarade.
* Ministar Dinkić tvrdi da se poslednjih meseci značajno popravilo stanje u državnoj kasi…
– Kakvo je stanje u budžetu najbolje se vidi po tome u kojoj meri država mora dodatno da se zaduži da bi izmirila svoje obaveze. U prvih sedam meseci konsolidovani deficit iznosio je 67 milijardi dinara, a u avgustu je samo budžet imao deficit od 10 milijardi. U julu je bilo nekih povećanih prihoda, ali jednokratnih, na primer, od preregistracije automobila sa crnogorskim tablicama. Nažalost „uštedelo“ se na investicijama, koje su znatno ispod planiranih, i to je loše.

Vidi dalje:  Teško ćemo
zakrpiti rupe

Сребрно језеро


Заробљени рукавац велике реке

Недалеко од границе са Румунијом, код Великог Градишта, из Дунава се издваја рукавац који је са обе стране заграђен бранама. Питома обала овако насталог језера једно је од најлепших места у Србији

Srebrno-jezero-1
Дрекавац, наравно, не постоји. Ни патуљци. Ни џиновски сом Бракус. Ни вампири. Па, ипак, међу хиљадама туриста који сваког лета опседају Сребрно језеро и питому обалу Дунава код Великог Градишта увек се нађе неколицина радозналаца спремних да, уз тањир густе рибље чорбе или чувеног пасуља градиштанца, од мештана чују „невероватну, али истиниту“ причу о овим митолошким бићима. Ни ми нисмо одолели.

Док се месечина расипала по чамцима усидреним у новој градској марини, а аласи тек кретали у ноћно рибарење, још једном су, овога пута само за двоје љубопитљивих новинара, оживеле легенде које су прошлог века узнемиравале, забављале, а понекад и љутиле овдашњу јавност.

Гојина ујдурма

– Дрекавац, ситно длакаво створење са дугачким кљуном и гласом који је мешавина дечијег јецања и вучијег завијања, чује се само ноћу, кад креће у потрагу за жртвама, да их задави у сну. Наводно, то је отелотворење некрштеног детета које се утопило у реци, па се после смрти свети живима. Ја га никад нисам ни чуо ни видео, мада неки тврде да јесу, па су чак доводили и телевизијске екипе да сниме место „сусрета“. На трагове патуљака сам можда и наишао али, пошто се они крију од нас „великих“, не могу у то да се закунем.

Е сад, кад је реч о Бракусу, којем је име наденуо мој пријатељ Миша Белегишанин, признајем: њега смо измислили. Пре неку годину у Сребрном језеру уловљен је највећи шаран на свету, забележен и у Гинисовој књизи рекорда, тежак 44 килограма, па су нагрнули спортски риболовци, а ми овде дођосмо на идеју да им „продамо“ причу о великом златном сому. Али, уз упозорење да ко њега угледа, до краја живота ће песак из очију вадити! – каже Ненад Михајловић Гоја из Центра за културу Великог Градишта, професор историје, заљубљеник у Дунав и, примећујемо, велико спадало.
Јасно нам је. Свако језеро које држи до себе повезано је са неком легендом или тајном, било да је реч о чудовишту које обитава у његовим дубинама, вили или мочварном духу. Тако је у Шкотској, Француској, Русији… па и овде, на североистоку Србије, на граници са Румунијом, од које нас дели само Дунав.

Митови и стварност

Илићев чамац: она весла, а он…
Гоја, наш водич кроз стварну и измишљену прошлост овог краја, предлаже да одемо до оближњег Кисиљева, одакле је и једини „званично признати“ вампир у свету, Петар Благојевић. Рођен је крајем 17. века, а умро 1725. у овом делу Србије, који је тада био под влашћу Аустрије, државе са веома уредном администрацијом. Тако се у царској архиви нашао (а сачуван је до данас) и извештај аустријског службеника о чудним збивањима у једном српском селу. Житељи којима је, наводно, у сну почео да се указује умрли Благојевић и сами су убрзо умирали од неке необјашњиве болести. Зато је, у присуству власти, отворен Благојевићев гроб, где је откривено сасвим очувано тело „неупокојеног“ сељака, са траговима свеже крви на уснама. Мештани су му, уз млако противљење званичника, пробили срце глоговим коцем, након чега су мистериозна умирања престала.
У такве празноверице је, међутим, чак и из забаве данас све теже поверовати у окружењу многобројних бучних кафића, ресторана, пансиона, хотела и луксузних, модерних вила које се протежу дуж Дунава и његовог „заробљеног“ изданка Сребрног језера, на потесу од тврђаве Рам па до Великог Градишта и ушћа реке Пек у Дунав. Где би се, наиме, сакрила мала и велика чудовишта кад се свуда наоколо простиру свеже подшишани травњаци, проређене, култивисане шуме и цвећем оплемењени паркови, баште украшене фонтанама, блиставо чисте шљунковите плаже и глатки бетонски насипи осветљени уличним лампама?

Истине ради, ми смо у једном тренутку заиста видели патуљке, али оне баштенске, испред пансиона „Тамарис“ фамилије Мијаиловић. Пробрано, брижљиво неговано биље, жбун поткресан тако да подсећа на мапу света, поточић, хлад под виновом лозом… Једнако задивљујуће изгледају и остала имања у Језерској улици, можда најпривлачнијој у Великом Градишту.

Велики планови

И само Сребрно језеро, у ствари 14 километара дугачак и 300 метара широк рукавац Дунава, затворен са обе стране бранама, више личи на призор из Швајцарске, него са Балкана. „Гастарбајтери“ су овде себи изградили простране, маштовите куће за одмор, стигли су и „викендаши“ из околних места и из Београда, удаљеног око 130 километара изврсним путем, и подигли насеље Калиновац. Да и не помињемо већ времешни, али обновљени хотел „Сребрно језеро“ са лепом плажом и многобројне смештајне и угоститељске објекте у насељу „Бели багрем“, где можете да се погостите тек уловљеним сомом, смуђем, шараном, амуром или бабушком.

У складу са све истанчанијим захтевима гостију, „рај за риболовце“ допуњен је новим спортским активностима као што су једрење и параглајдинг, а „ружа ветрова“ над овим локалитетом донела му је славу једног од најбољих у Европи за сурфовање на ветру и води.

Захваљујући пројекту „Silver lake resort“, вредном 50 милиона евра, око језера, на површини од око 320 хектара, у неколико наредних година поред већ отворених кафића нићи ће и луксузни апартмани и виле, тениски и голф терени, базени, рибњаци, одмаралиште са четири и хотел са пет звездица. Посао води „Silver Lake investment“, предузеће које је 2006. године основала „NCA Investment Group“.

Живослав Лазић, председник општине Велико Градиште, којој припада и Сребрно језеро, верује да ће овај пројекат „променити историју и географију“ целог краја тако што ће га учинити једним од најпривлачнијих туристичких одредишта у Србији (мада ће, примећујемо, тако бити изгубљен и последњи траг чедности природе), али подсећа да ту постоје и друге могућности за развој. Пре свега саобраћај Дунавом, „главном улицом Европе“.

Обновиће се и укинута бродска линија између српске и румунске обале. Брод је деведесетих година прошлог века свакодневно ујутру одлазио из Великог Градишта у Нову Молдаву, а увече се враћао. Тада, додуше, Румуни још нису били у Европској унији, а нама нису биле потребне визе. „Некад су Румуни долазили код нас да раде, сад долазе да се одмарају, јер је смештај овде јевтинији“, веле мештани.

Међу рибарима

Један од хотела
Златко Шуловић Шуле, шеф рибочуварске службе општине Велико Градиште и члан управног одбора Конзорцијума „Silver Lake воде“, каже да добро сарађује са румунским колегама. Штити реку и језеро од крадљиваца и загађивача. Основао је еколошко удружење да спасе и оживи језеро које је, у једном тренутку, због рибокрадица било готово сасвим замрло. Некада се бавио и политиком, сад је по цео дан на води, и не би то мењао ни за какву функцију у општини, каже док нам из чамца показује станишта сиве и беле чапље, малог корморана, црноглаве грмуше, патке звиждаре, дрозда, ронца… На обали га чека ауто од пода до крова пун пецарошке опреме.
– Одувек сам био страстан пецарош, и задовољан сам што живим управо овде, где се надмећу најпознатији спортски риболовци Европе. Покушавају да ухвате три огромна сома, од по два и по метра, које смо сонаром открили пре неку годину код Кисељева. Мислили смо да су то балвани на дну реке! И светски првак у лову на шарана Холанђанин Леон Хокендих долазио је да окуша срећу – прича Шуловић.

Испред нас у дрвеној барци необичан призор: постарија жена из све снаге весла, њен муж лешкари и у рукама нешто пребира. Зна да не сме да хвата рибу мрежом за видела, док се још пеца „на штап“, па је крије од Шулета, а овај га, као невешто, пита: „Илићу, јеси ли ти то нешто уловио?“. „У мом чамцу увек има рибе!“, лукаво одвраћа Властимир Илић, показујући на супругу Мирјану.

Са обале допире дим. Гости „Мефеста“, међународног фестивала туристичког, еколошког, спортског и кулинарског филма који се ту традиционално одржава у септембру, распалили ватру под котлићима, припремају се да освоје награду за најбољу рибљу чорбу, док их надгледа Вера Стокић, директорка Туристичке организације Велико Градиште.

Мирис рибе и зачинских трава привукао је, најзад, и оне најупорније купаче које ни залазеће сунце није успело да истера из језера. Нама је већи ужитак био да непомичну, глатку површину, налик тамном течном сребру, посматрамо са даљине, чекајући да се огласи градиштански дрекавац. Онај који, можда, ипак постоји.

Александра Мијалковић

—————————————————-

Мало Велико Градиште

Велико Градиште, са око 6.000 становника, у ствари је мало место, али му је звучно име остало од давнина, од једног сељака који је ту свакодневно довлачио кола пуна робе јер то „велики град иште“. Насеље је саграђено на остацима римског утврђења Пинкум из првог века, крај истоимене златоносне реке коју данас називамо Пек. Свој највећи успон град је доживео у доба цара Хадријана, као развијен, богат рударски центар. У новијој историји, у време царинског рата 1908. године, Велико Градиште је било једина веза Србије са светом: одатле се бродовима извозило жито.

У центру града данас се, на месту некадашње дрвене цркве коју су спалили Турци, уздиже нова из 19. века, посвећена светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. У Првом светском рату била је доста оштећена, јер су је аустроугарски војници користили као шталу, али је обновљена 1993. Раскошни нови иконостас, рад сликара Настаса Стефановића, потиче из 1911. године, док је стари растављен и изложен дуж зидова здања. Поред цркве је зграда гимназије која чека да добије име академика Милоја Васића, чувеног археолога из Великог Градишта чија биста је већ постављена испред школе. Са друге стране је седиште општине, а у парку споменик Властимиру Павловићу Царевцу, славном виолинисти из тог краја.

[објављено у:Политика, 28/09/2008.]

Дрога. Пошаст


politika

Радош Бајић БЕЛИ ПРАХ

rados

У великој акцији МУП-а Србије, у Шумадији и Поморављу, у срединама у којима је снимана наша серија, у Јагодини, Крагујевцу, у Крушевцу, у Рековцу… похапшена је множина наркомешетара и дилера смрти. Баш као што је сина Драгана јунака села које гори, пре неколико субота ухапсила филмска полиција, док је у буџаку иза кафића, недалеко од средње техничке школе, убеђивао лепу средњошколку Зорицу да су дроге много опасне. Макар су тако јавили медији.

Могу ли да одахну забринути очеви који се све грчевитије боре како да у кризи, која све дубље разара могућност егзистенције, нахране и обуку своју децу? Могу ли макар привремено да буду спокојне мајке које са бригом и стрепњом ишчекују своје синове и кћери на повратку из школе, која је одмах ту у суседству, недалеко од цркве, уз кошаркашко игралиште са поломљеним кошевима, које је обавезан декор сваке српске провинције.

Очеви и мајке могу да бирају: да самлевени у исцрпљујућој трци са сваким новим даном неизвесности, оскудице и немаштине – појма немају шта се догађа и последњи сазнају да им се дете дрогира. Да тек тада примете да им из скромног кућног буџака, иза треће даске у регалу фали веренички прстен или дукат који су поклонили баба и деда, кад им се родио унук.

Или да константно буду у пакленом страху, да им нека истетовирана, ошишана на нуларицу, набилдована будала, не пресретне дете иза ћошка школе, или испред хамбургернице, да му макар и уз ограничену присилу, не тутне опасни отров који разрађеним каналима смрти стиже са Далеког истока. Кад прође ризик од првог узимања, првог контакта са аветом наркоманије – касније све иде лакше. У стравичном ланцу омаме, пропадања и зависти, некад брже, некад спорије обавезна је испостава коначног рачуна, који сатире будућност и просперитет младости, трагично сакати и трајно упропашћује младе животе и декадентно нагриза ментално и опште здравље целокупне популације.

Са баченим употребљеним шприцевима који се могу видети у живим оградама које преграђују школска дворишта у селима, у најудаљенијим црквеним портама нашег носталгичног завичаја, у којима се некада играло младеначко коло наших очева и мајки, дакле, са зафрљаченим остацима нагорелих апотекарских тацни, и крљомцима од украдене славске свеће којом је растапан бели прах смрти – српско село и обична српска варош изједначили су се са њујоршким Бронксом, са пристанишним квартом у Амстердаму, са чувеним Сохоом у Лондону. Свет нас држи подаље од себе, непрестано нас боксује аперкатима на безбедној дистанци, тешко нас прима у своје друштво, лаже нас да ће нам колико сутра подићи рампе на границама својих уређених и ушушканих земаља, картира нам и извози технолошки отпад и старе аутомобиле – и великодушно нам омогућава да приступимо злу које нисмо измислили, о којем Вук Караџић није имао шта да забележи, о коме није писао ни Милован Глишић ни Јанко Веселиновић.

У глобалном цивилизацијском рату са наркоманијом, сви они који су мотивисани милијардама долара црног профита, у колоплету интереса који изједначава мафију са политичким и економским криминалом – траже се нова тржишта и нове жртве.

Србија је нажалост добила важно место на транзитној маршрути дроге која се у тонама транспортује из Азије у земље Западне Европе. Више се нико не изненађује на вест да је на границама наше земље откривено и заплењено толико и толико килограма те и те дроге. То је постала сурова свакодневица на коју смо се навикли. Још када се при том има у виду да нам се у залеђу отете нам прадедовине ствара монструм држава, у којој више нико озбиљан и не крије да се значајно финансира од шверца наркотика, у чему су Албанци већ и на америчком континенту потиснули колумбијску мафију – онда постаје јасно да се Србија налази у опасном укљештењу, чији исходи се сурово и судбоносно могу одразити на најмлађи и најважнији део националне популације.

Ако смо градове можда већ изгубили, а за њих се грчевито и свим средствима морамо борити, српско село, као станиште природне, еколошке, традиционалне, менталне и биолошке чистоте нашег народа по цену највећих одрицања, морамо да отргнемо из страшног загрљаја дроге. Док не буде касно.

Извор:Политика (недељно издање, 14. јуни 2009)

Ledina topljena krvlju


Predrag VASILJEVIĆ, 09.06.2009 20:38:08

dru-DOBRIVOJE-TOMIC

Dobrivoje Tomić

„VEČERNJE Novosti“ i Institut za savremenu istoriju pokrenule su akciju za pronalaženje tajnih grobnica u Srbiji u kojima je zakopano na desetine hiljada Srba, „državnih neprijatelja“, „saradnika okupatora“, „domaćih izdajnika“ ali i Nemaca, Mađara….
Seriju tekstova nastavljamo sa Zaječarom. Sa gradom koji je prvi oslobođen u zemlji od strane Crvene armije, već u septembru 1944. godine i koji je tako, prvi i osetio svu „revolucionarnu pravdu“ oslobodilaca…
Po unapred pripremljenim spiskovima političkih komesara, po oslobođenju je likvidirano oko stotinu viđenijih ljudi Zaječara, Boljevca i i okoline.
– Nudimo istorijske izvore i mogućnost da se rekonstruišu događaji i pronađu lokacije na kojima su žrtve pokopane. Tu prestaju naša ovlašćenja – rekao nam je dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. – Na potezu je zatim država i nadležni organi da obeleže ta mesta da bi eventualno moglo da dođe i do otkopavanja i ekshumacije.

* * * * *

DUVAO je neprijatan vetar. Klečali smo na ledini. Sa lelekom očajnika smenjivale su se grube psovke. Noktima smo grebali po zemlji iz koje su virile krvave ruke i noge….
Dva meseca ranije, decembar 1944. u porodičnu kuću Dušana Tomića, četrdesetsedmogodišnjeg industrijalca u Boljevcu, banuli su u hladnu noć „oznaši“, ščepali ga grubo i odveli u svoje sedište u Zaječaru….
Na pragu su ostali žena Radmila, ćerka Dobrila (16) sin Dobrivoje (14). Gledali su nemoćno i stezali ruke.
Dobrivoje sada ima 79 godina. Seća se svakog stravičnog inserta iz detinjstva. Sve te slike složio je u album života.
Njegov otac, kaže, nije bio ni vojnik ni političar. Nikog nije ubio. Bio je bogat. Držao je fabrike ulja, industriju lima, mnogo radnji, štampariju…
– Nije hteo da radi za vreme rata. Sve je obustavio. Čekao je oslobođenje – priča nam Dobrivoje.
U zaječarskom pritvoru, Dušana su držali 59 dana. Žena Radmila ga je posećivala svake nedelje. Nosila hranu, čist veš…
– Majka je svakodnevno išla kod šefa Ozne. Borila se, hiljadama puta upitala: zašto je uhapšen?
Šef Ozne je hladno odgovarao:
– Mi ne hapsimo nevine, samo krivce i zločince!
Radmili je rečeno da skupi 100 potpisa u Zaječaru sa zahtevom da joj oslobode muža. Kad je donela listu, policajac je potpise iscepao i bacio.
– Nemoj više dolaziti! – odbrusili su na vratima zatvora supruzi koja je držala u ruci meso i čiste potkošulje, gaće i čarape.
Od 9. februara 1945. godine, Dušanu se gubi svaki trag.
– Tetka iz Zaječara zvala nas je posle dva dana. Prenela nam čaršijske priče da su neke zatvorenike odveli u podnožje brda Kraljevica, na streljanje – priča Dobrivoje.
Odvodili su ih noću, peške, Ulicom hajduka Veljka, zvanom „kifla“. Gasili su ulične svetiljke.
Izmrcvareni ljudi vikali su svoja imena i selo odakle su, ne bi li Zaječarci proneli glas. Urlali su: „Osvetite nas“, „Ne zaboravite nas“, „Živeo kralj“…
Majka Radmila sa ćerkom i sinom dobauljala je na poljanu pod Kraljevicu 12. februara. Bilo je puno sveta. Spoticali su se o krvave motke i žice na razrovanoj ledini.
Obezglavljeni ljudi su kukali. Tumarali. Urlali su imena najmilijih, čija su tela bila pod zemljom natopljenom krvlju.
– Klečali smo. Pokušavali da zapalimo sveće. Vetar nam nije dozvoljavao. Partizani su šutirali ljude, psovali nas, pljuvali, vikali „Ustaj marvo, ima tu mesta i za vas“ – oživljava slike Dobrivoje.
Psi su izvlačili leš iz zemlje. Žene su kriknule.
– Pazi tamo dole, psi razvaljuju! Ovo je plitko! Dajte još zemlje! – vikao je naoružani policajac.
Dobrivoje, dečak od 14 godina, video je ruku koja je izvirila iz ilovače…
Iste godine, Radmilu Tomić i njeno dvoje dece, isterali su iz porodične kuće.
– Sekretar sreskog komiteta Steva Bogdanović, naredio nam je da napustimo državnu imovinu. Brutalno smo polugoli izbačeni na ulicu. Potucali smo se od rođaka do rođaka…
Zbog uvreda prema pripadnicima Ozne Radmilu je komitet osudio na smrt. Kad su dobili tu informaciju, svi su iste večeri pobegli tajno u Beograd.
Živeli su u odvojenim stanovima dok Dobrivoja i sestru Dobrilu nisu prebacili u sirotište.
– Bili smo živi bez života. Brojevi. Deca zločinaca. Nismo imali prava na studije…
Već 1952. Dobrivoje se otisnuo u svet. Prvo u Sloveniju, pa u Austriju, da bi se posle četiri godine obreo u Nemačkoj. Sestra je pobegla u Kanadu.
– Bio sam najpre u logoru za raseljena lica da bih kasnije dobio politički azil.
Završio je u tuđini medicinski fakultet, doktorirao je zubnu medicinu. Majku, koja je umrla 1976. godine više nije video od onog rastanka.
Vratio se u Beograd 2002. godine. Da sazna istinu o stradanju oca.

ČETIRI GROBNICE
Prema podacima koje smo dobili od Tomića, u Zaječaru postoje četiri masovne grobnice: Kraljevica, Vladičini vinogradi, Konjsko groblje, Artiljerijska kasarna.
– Po rečima komandanta zatvora Leke Stojanovića – od oktobra 1944. do maja 1945. izvedeno je na streljanje između 700 i 750 ljudi – navodi Dobrivoje Tomić uz napomenu da su u Zaječaru bila dva zatvora.

ZLOČIN NE ZASTAREVA
DOBRIVOJE je podneo Specijalnom tužilaštvu za ratne zločine i zahtev o utvrđivanju istine o ubistvu njegovog oca.
– Javno tužilaštvo me obavestilo da takav zločin ne zastareva ali je postupak zakočio. Islednik Ozne iz Boljevca Miodrag Cojić, koji je uhapsio mog oca, dao je izjavu opštinskom sudu u Beogradu da Dušan Tomić nije sarađivao sa četnicima ali je bio simpatizer. Šef Ozne Zaječara Dušan Saša Gligorijević umro je i nije dao iskaz – navodi Dobrivoje.

* * * * *

EKSKLUZIVNO “NOVOSTI“ OBJAVLJUJU SVEDOČENJA GRAĐANA KOJI SU SE JAVILI OKRUŽNOM TUŽILAŠTVU (2)
OD ADE DO RATNOG OSTRVA

DA bi se sklopile sve kockice mozaika tajni o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom – Dražom Mihailovićem, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu otvorilo je telefonsku liniju za sve građane koji imaju bilo kakva saznanja o tom činu. Specijalni tim iz tužilaštva primio je do sada desetine poziva, a „Novosti“ ekskluzivno objavljuju deo tih telefonskih svedočenja ljudi koji veruju da imaju neke podatke o likvidaciji četničkog vođe.

* J. M. iz Knjaževca saopštio je da je, kao podoficir Jugoslovenske armije, u martu 1947. godine pitao podoficira Leskovčanina koji se nalazio na straži u blizini zgrade u kojoj je suđeno Draži Mihailoviću gde je Draža sahranjen, na šta mu je podoficir pokazao na šipražje u pravcu juga u odnosu na zgradu na udaljenosti od oko 200 metara. Takođe je naveo da je ubrzo nakon ovog događaja dobio prekomandu iz Beograda.

* V. S. iz sela Budisava, saopštio je da je služio u gardi 1963. i 64. godine i da se u toku vojnog roka jedno vreme nalazio na terenu u Jajincima, gde je u jednom trenutku seo na neku ploču u blizini groblja na Jajincima, a komandir voda poručnik Kocić Đuro mu je rekao da je pod tom pločom sahranjen Draža. Naveo je da je tokom služenja vojnog roka u jednoj baraci koja se nalazila blizu Doma garde video uniformu Draže Mihailovića i njegovu torbicu sa notesima. Spreman je da navedeno mesto pokaže.

 Izvor: Novosti, Beograd, 10. jun 2009.

 

KOMENTARI

Radoje sa Kosova  9. jun 2009 21:41:33

Ништа мањи злочин није знати а ћутати, но онај што је Тито починио…Ајде да вам човек опрости што сте били кукавице и нисте смели рећи док је Пас био жив, али како вам опростити 29 година после његове смрти. Ја мојег брата тражим по Венецуели, Аустралији, преко Професора Карапанџића који држи Архиву избеглих а и погинулих, а он је баш у тој гробници код Зајечара. Он је као дечко од 17 година ступио у Краљеву жандармерију и по сазнању задњи пут је виђен код Бољевца између Зајечара и Бора, где су били нападнути од Титових Злочинаца и више ништа се није могло сазнати, вероватно је ту стрељан и бачен на ту гомилу коју су пси растрзали, а ви сте до данас ћутали да би угодније живјел. Тај напад је био у зиму 1944 године, па су се многи предали титовцима јер је јак мраз био и људи су премрзли у рововима, тако је учинио и друг мојег брата који га је и повео у смрт, предао се и пришо партизанима, баш на том фронту…..пас и данас живи не гризе га савест што је издао Комшију и Друга којег је лично одвео да изгуби живот. Једино ми је слика остала од њега за успомену, коју је послао 43 године.

Radoje sa Kosova  9. jun 2009 22:18:49

Dali sada Partizani i OZNA pobi’ ove nestale prije 64 godine, đe jih kriše dosada te se odjednom sazna za ubijene i zemlju Krvlju natopljenom…Treba svaki čovek, bio srbin, ili ne’ da se stidi i da odgovara za ćutanje 0vih 64 godine. Oni su ravni onima koji su izvršili pokolj, ni manje ni više… Brat ubijenog Milorada Nikolića, verovatno na tom gubilištu…

petar.pop 9. jun 2009 23:05:35

U Smederevskom kraju ima stratišta samo tamo gde su četnici bili egzekutori.Sedamdeset četiri žrtve četničke kame i kuršuma i prbijanja sa zapaljivanjem bilo je u selu DRUGOVCU. Sve to bila je odmazda ,kada su četnici hvatali ,,jatake“partizana, 29. aprila 1944.godine pa su ih klali, gurali ih u zapaljane kuće, a pri tome su utovarivali opljačkane stvari u specijalna kola koja su bila spremna. To su bili jadni ljudi koji nisu znali ,,za koga će“ jer su tu bradonje bile danju a komunisti noću!Zašto ne pošaljete novinara u ovo selo na pola sata vožnje južno od Beograda, pa da proveri ove navode. Ima i još četničkih,,bisera“ ali nemam volje da pišem, jer očigledno je da vlada pomama o rehabilitaciji svih kvislinga, u medijima…

Dragan,BGD 9. jun 2009 23:38:28

Mnogo puta sam tvrdio i napisao da je za vreme II svetskog rata najvise ljudi stradalo od ustasa,zatm od partizana,Nemaca,i dalje idu cetnici i svi ostali.U Srbiji ce ova brojka dostici najmanje 120 hiljada ljudi,u Sloveniji samo Kocevski rog i Blajberg grobnica su oko 75 hiljada ljudi,a gde su jos zrtve iz Hrvatske, BiH, Crne Gore, Makedonije. Krajnje je vreme da se rasvetli na koji je nacin dosla nnarodna vlast na vlast,iako svi znaju da je bila nenarodna i da cak uprkos svemu nije dobila izbore. I da konacko razlucimo koliuko su im u tome pomogli Sovjeti,ili Rusi svejedno,koji se u ovim krajevima uglavnom slave kao oslobodioci.

Ludwig Boltzmann 10. jun 2009 00:16:02

Ja potpuno razumem ovog gospodina i sve one kojima su ocevi ili dede ubijeni, posto su bili okrivljeni da su bili cetnici i saradnici sa Nemcima/Talijanima. Ali ako citatas ovaj clanak, stices utisak, kao da ovi ubijeni nisu ni mrava zgazili, opisuje se rekla kazala „masakr “ cetnika. Ili ovo traganje za Drazinim grobom. Ako se malo razumete u fiziku/biologiju, shvaticete da kosti, ako se ne drze pod ustaljenim temperaturama, se raspadaju, kao i sve druge zive celije. Danas, skoro sigurno, te kosti i ne postoje. Drugo, bez obzira koja stranka/koalicija dodje na vlast – niko nema pravo, niti ce biti u stanju da prekraja istinu istorije. A to znaci Draza, Nedic, Ljotic i Co. nisu bili nikakve NEVINE zrtve niti „drzavni/narodni neprijatelji“, vec su bili punokrvni ratni zlocinci, narodni neprijatelji, jer nisu ispalili ni jedan metak protiv ubica-okupatora svoje zemlje. Naprotiv, jedino su se borili protiv onih koji su sve dali da oslobode zelju od tih zlocinaca-okupatora. Sva vrdanja, kako su SARADJIVALI sa Nemcima da bi SPASILI svoj narod su smesna. A zasto su onda ratovali protiv partizana, koji su ratovali protiv istih tih okupatora-Nemaca? Kome su time pomagali? Partizanima se moze sve ostalo prebaciti (van oslobodilacke borbe) da su uveli diktaturu i komunizam, sto je u sustini nehumana diktatura, koja je morala svuda da propane. Ali to nema nikakve veze sa cetnicima, koji nikad nece moci da budu rehabilitovani, pa makar i Ceda Jovanovic dosao na vlast.

Laky 10. jun 2009 01:00:31

Sve ovo sto iznosi doticni Gospodin je ISTINITO i niko ne moze da kazesuprotno , vec samo da su OSLOBODIOCI bili ZLIKOVCI I UBICE uglavnom nevinih a bogatih i vidjenih gradjana SRBIJE? Ali pitali se neko ko su to bili oslobodioci, posto u Srbiji nije bilo PARTIZANAsem u grupicama na KOSMAJU, JASTREBCU i KUKAVICI i tu i tamo po neko u zemunicama i podrumima po gradovima i selima] Oslobodioci a uglavnom Srbi i prebegle USTASE pomilovane 1944 godine od SV, Josipa iz zapadnih krajeva Jugoslavije su cinili oslobodioce Srbije i sta je trebalo ocekivati od takvih oslobodioca vec ono sto im je TITO naredio:Ubiti svakog vidjenog i cenjenog SRBINA? Kao decak od 11 godina svojim ocima sam danima gledao streljanje vidjenih i bogatih BEOGRADJANA i po nekog nemca a u vecim grupama cetnika, ljoticevaca i nedicevaca , BAS TU GDE JE SADA STADION „SINDJELIC“ u ul. GOSPODARA VUCICA iza skole a u jaruzi koja je tada bila. TVRDIM KADA BI SE IGRALISTE ISKOPALO 2 do 3 metra u dubini da bi se naislo na bezbroj kostura? A streljanje se obavljalo na ritualna nacin , tako sto bi se ljudi dovedeni da budu streljani prvo skinuli goli samo u gacama i tako postrojeni na ivici rova stali kada bi zastektao mitraljez zvani „MAKSIM“ E to su sa zadovoljstvom cinili NASI OSLOBODIOCI samo se pitam od koga? Oni su nas doveli u novo ROPSTVO KOMUNIZMA , koje i dan danas traje? laky

Srboljub 10. jun 2009 01:17:49

Strashno sta su radili komunisti, strashno… a glavnom vampiru, cujem jos obelezavaju dan mladosti…

Petar 10. jun 2009 02:18:13

e pa da znate , da dode moja vlast, istu bi stvar uradio sa ovim sadasnjim vladarima, da li medu njima ima domacih izdajnika , profitera ili stranih saradnika , pa sami zakljucite , ja ipak vidim da drzava koja postoji nekoliko stotina godina polako nestaje ,da li oni zasluzuju da zive odlucite se , citaoci imaju pravo na svoje misljenje , a vi na svoje , pa ako vam se ne svida zbrisite .

Chris Cuberovic 10. jun 2009 04:32:34

U Kladovskoj tvrdjavi FITISLAM u zadanom bedemu najblize Dunavu nalaze se 3 rake od kojih je cetvrta ostala prazna a gde su sahranjeni Cetnici Velimira Piletica streljani od 6 Licke proleterske i njihovog komandanta ZEC-a. Secam se da sam jos tada kao decko od 11 godina uspeo da vidim te sveze humke ma da su Nemci ostavili velika minska polja oko tvrdjave. Pre 5 godin prilikom posete Kladovu otisao sam da vidim sta je ostalo jos od tih humki. Jos uvek se ocrtavaju na zemlji polozaji tih humki ali nijednog drugog obelezaja nema u vezi njihovog postanka.

da mozda ne 10. jun 2009 06:09:43

Opet bolesni Draskovic zeli da prekraja istoriju.Kome trebaju ovakve gluposti danas u ovom teskom vremenu za sve nas.Pitam ove sveznalice gda su do sada bili sa ovakvom pricom.Bilo je revansizma bilo je ubijanja ali kako to da niko ne pominje 10 hiljada Drazini zrtava koje je on pubijao.Njegove zrtve nisu imale ni kapi krvi u sebi.Kakvo licemerstvo.

Bojan Zdravic 10. jun 2009 06:24:21

Ni posle 20 godina od uvodjenja „visestranacja“ u Srbiji, nijedna stranka ne otvara pitanje nepravedno streljanih desetina hiljada, neduznih civila u Srbiji, kao ni njihove nepravedno oduzete imovine, odnosno pitanje denacionalizacije. Nekakve lazne demokratske, liberalne, radikalne i kakve ne sve stranke, osnovane po nalogu UDB-e i od kadra udbaske saradnicke mreze, su paravan degenerisane i lazne demokratije u Srbiji. Pioniorcici Brozovih udbasa i udbasica, Dobrice Cocica, Ljube Tadica, Matije Beckovica, Latinke Perovic, Slobodana Milosevica…..su nekakve utripovane demokrate i liberali, koji naravno i ne pomisljaju da aktueliziraju nedela svojih predaka i ideologa iz Drugog Svetskog Rata. Naravno, pozdravljam napore Vecernjih Novosti da aktuelizuje ovu temu, ali zar ipak ovo nije posao politickih stranaka, i zar nije previse kasno…ovo je trebalo uciniti jos pre 20 godina

Ljubica 10. jun 2009 08:17:03

Gde je ovaj narod bio do sada i kojim je branio da iznesu, istinu, u koju ja uopste ne verujem. Ne znam zbog cega bi njegov otac bio odveden ako za nesto nije bio kriv, obicno se sad posle 65 godina javljaju neki koji su nesto,, doziveli,,. Ovi ljudi ili su senilni ili im je sad palo napamet da blate nekog ili hoce u novine, a novinari nek nadu neku zanimljiviju temu. Jel i ja sam imala roditelje koji su mi ispricali sve sto ze desavalo za vreme i posle rata. Da li se nekom sudilo ili dali su nekog streljali ako su radili sa i za izdajnika onda nisu pogresili ako su im sudili ili presudili, ali sigurno nisu to radili bez veze nego zato sto je neko bio kriv.

Blazo  10. jun 2009 09:34:43

I sad se najezim citajuci ova zlodela komunisticke ideologije koja se i danas sprovode samo od strane njihove dece i unuka. Moji preci su bili ucesnici u Balkanskim ratovima, 1. svetskom ratu, 2. svetskom ratu na strani JVuO, i sta smo doziveli da nas i dalje ponizavaju i ubijaju komunisticka gamad. Nadajmo se da ce doci skoro vreme za konacan obracun sa zlom! Do konacne pobede!

BMStalker  10. jun 2009 10:29:41

Ozna 1944!?! Mozda stamparska greska? A kada na vlast dodje kompjuterska generacija (95-05) onda ce tek da se otkrije uzasna istina, da je II svetski rat bio na Mesecu i vodili su ga Marsovci i Venerijanci. Smrt fasizmu, sloboda narodu!

Dragoslav 10. jun 2009 10:33:08

strasno koja zlodela mogu da cine ideoloski obojene osobe.

Mirča Pek  10. jun 2009 10:35:46

Izvanredan tekst. Stravično.Zločini komunističkih vlasti u SFRJ su sakriveni, kao i zločin na golom Otoku. O tome kao da je zabranjeno pisati još uvek. Već deset godina su na vlasti u Srbiji tobože demokratske snage. Smejurija. Prvo što je trebalo da urade to je – rasvetljavanje opakih zločina komunista, sad saznajemo da su to masovni zločini bili, a ima živih još uvek onih koji su u tome i svojeručno učestovali… Pre jedanaestak godina, više slučajno mi je dopala knjiga M. Lukića, pisca ne toliko poznatog tada, roman LITURGIJA, u kome je tako upečatljivo opisana suština posleratnih zločina u istočnoj Srbiji…Tim zločinima su pobednici napaćenom narodu uterivali strah u kosti, a o tome srpski pisci, osim retkih izuzetaka, ćute kao zaliveni. Ćuti i Dobrica Ćosić, čiju je knjigu zajedno sa Tešićem ne tako davno predstavljao na Kolarcu direktor Istorijskog instituta!Kome ovde više čovek da veruje? dokle će istina da se skriva?Ćosića i sada štampaju državne štamparije u 10000 primeraka po naslovu, a pisci istinoslovci su osuženi na piščeva izdanja!! Kako je moguće da G. Tešić i neki drugi urednici, posle neslavnih iskustava u Narodnoj knjizi, postanu urednici i u Službenom Glasniku, kancelariji, štamparu i izdavaču vlade?Dokle god je u Srbiji na vlasti truli neokomunizam, oličen u majstorima skrivanja istine i mimikrije, dotle će istina čamiti u mraku… a iz neopojanih grobova će nicati zova, hrastovi i glog!

* * *

Ovo je samo deo komentara, koji rastu iz časa u čas,što znači da je i u Srbiji došlo vreme da se neke stvari raščiste kao u svim prosvećenim i civilizovanim zemljama… Novosti ne cenzurišu komentare svojih čitalaca, za razliku od beogradske Politike, što mogu posvedočiti…  Što  zloupotrebljavaju jednoumci…