Песничко начело или објашњење уз истоимену Бошову слику и (моју) књигу песама / Александар Лукић

Јзерце на тргу испред Друге авлије. Мишљеновац, крајем маја 2013. Снимак Ив. Лукић

Брод будала (око 1490) . Дрвена табла.5, 78 х 3, 25 м Хијероним Бош,
1450(?) – 1516. Мотив глупости представљен је овде бродом пуним весељака – темом
врло уобичајеном, нарочито у књижевности петнаестог века – а повезан је са савременом
сатиром о покварености свештенства.
„Композиција спада међу прилично рана уметникова дела; то се може видети
само по стилу, већ и по релативно једноставном алегоричком значењу, које у
Бошовим делима током времена постаје све сложеније и препуно личности.
Изненађујуће је до које је мере он ослобођен иконографске традиције. У овом упадљиво
узаном, вертикалном оквиру, збијена група људи у доњем делу пуном кошмарних слика,
застрашујућих облика и ексцентричних симбола, показује карактеристични хоррор вацуи
многих уметникових најпознатијих дела, као што такође показује његово типично
свесно искључивање из физичког простора треће димензије и визуелне перспективе.
Жбун који пуцкета од светлих варница издваја сцену и затвара је, док се она пење ка
пространој горњој зони (где су приповедачки и симболички елементи тако рећи
непостојећи) и поново уступа место величанственом призору ваздушастог, дубоког и
пространог мора. Празан, миран залазак сунца, обливен златном светлошћу, побуђује
мисао на вечиту лепоту света ослобођеног присуства људске глупости и хаоса “ (в. у
књ. ЛУВР, Београд, Вук Караxић, 1970, стр. 148 – 150).
У детињству сам, на обалама златног Пека у време кад залази сунце, не
једном осетио вечиту лепоту света ослобођену присуства људске глупости и
хаоса.Касније, као младић, као човек, а нарочито онда када сам почињао као
песник,суочио сам се са светом,заробљеним од памтивека, океаном људске глупости и
хаоса.Као студент, у Цонцорду, схватио сам (читајући Емерсонове ОГЛЕДЕ)
далеко од родног краја), да у природи постоји „нека подругљивост, опсена, што нас
заводи све даље и даље, а ни до чега нас не доводи – не држи речи. Сва обећања
прелазе извршивања. Ми живимо у систему апроксимација. Сваки циљ указује на неки
други, који је такође привремен. Нигде нема крајњег циља или успеха. Ми смо у
природи, али нисмо у њеном стању. Глад и жеђ гоне нас да једемо и пијемо. Иза вина
хлеба остајемо, и ако се желудац напуни, гладни и жедни, ма све то приредили. То
вреди и за све наше вештине и сва извршавања. Наша музика, поезија, па и сами језици
нису потпуности него само потицаји…“ Да бисмо сазнали много, или што више,
потребна нам је перспектива. Као што је значење висећих вртова, острва, летњиковаца
китњастих ограда, да подупиру несавршену личност њихових власника својим
снажним учешћем, или присуством, тако и слика, или симбол БРОД ЛУДАКА, има
своје значење, дословно и преносно. У повести овог округлог света, обавијеног
тајанственошћу, појављују се повремено БРОДОВИ ЛУДАКА, иако гледалац не
може прозрети тајну – тајну тих бродова и света.Свет има своје епохе и историју, чак
постоји и „светиња историје“, али треба још једном подсетити да је „рођење песника
најважнији догађај у хронологији. Човечанство и ако, тако често преварено, још
чека да му стигне брат, који ће га сигурно повести к истини, док та истина не
постане његова својина“. Ова књига се мора и може мерити мерилима вештине с којом
је писана. Песник ју је писао ставши уз најсилније утицаје света, желећи да буде
практична и морална, да ступи у додир са савешћу, да у сиромашним и успаваним
масама побуди осећај, да се она и њима обраћа гласом узвишене радости. А евентуални
читалац ће се уверити, читајући је, да ли је вештина достигла степен своје зрелости. Кад
песник може да пише све, о свему, зашто да пише којешта?Постоји прогрес душе, и у
њега се морамо поуздати до краја. Оно што је у српској или балканској поезији било
лепо и примамљиво, треба и мора да се замени и истисне само нечим лепшим и тако
даље све лепшим од лепшега до у вечност! (А. Л.)