ЉУДСКИ РАСАДНИК

Мирослав Тодоровић

У роману „На Дрини ћуприја“ Андрић пише  како су „Изабрани дечаци отпремани  на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један и у сваки сепет по један дечак…“ Истргнути од родитеља као десетогодишњици, дечаци су одвођени у Цариград, где су кроз специјалне методе васпитавања претварани у јаничаре… У наше народно предање ушли су на велика врата као сејачи страве и ужаса. Особито били су сурови према живљу из крајева из којих су као дечаци „уловљени“. „Нема“, вели народ, „горег Турчина од потурице“. Тај страшан „данак у крви“ је праћен  сузама и лелеком мајки. Шта све нису чинили да спасу децу, крили и обогаљивали…Клели, никад да се не заборави…Било негда, на списе пала прашина заборава…

Данас на ТВ су најгледаније турске серије.

Политика, 4 март 2012. пише о одушевљењу  Београђана  који су дочекали глумце серије „Сулејман Величанствени“ . „Таласи емоција, одушевљење, радост народних маса“.

Сулејман  им сваке вечери улази у домове  „и шири славу свог сараја, своје ђорде, свог харема, своје вере и културе…Његов живот и прикљученија одушевљава. И Турци се нађоше у чуду пријемом њихових серија. „Популарност турских серија у Србији јесте добра подлога и подстицај турским привредницима да инвестирају у Србију“, изјави  Али Риза Чолак, турски амбасадор у Србији. Никоме није јасно откуд толико одушевљење.

Да ли због тога што се у српски етнички код, уз петсто  година робовања, трајно усадило „уз пусто турско…“

Од тада, а можда још раније, овај простор је људски расадник. Негда су отимали ђецу, одводили, хранили, васпитавали…

Шта се од тада до данас  променило?

Нема више отимања, данас одлазе одрасли људи и жене, школовани, да тамо, под туђим  небом свију гнезду, да снаже другу земљу…Одлазе (Беже) с песмом, радују се родитељи, музика  прати одлазнике. Од пустог турског овај простор се празни. Исељавања, сеобе, политичка, економска, избеглице, „одлив мозгова“.

Српска дијаспора броји између 4.500.000 до 5.500.000  Срба, и дели се у пет група…А Србија све празнија.”Према прошлогодишњем попису становништва више од 1.200 села у Србији је у нестајању. Пуста села. Закоровљена.

      А село је кичма нације. Искривила се кичма, згрбила, шкрипи на све стране. Путеви зарасли, ниђе живе душе.
Обављен је попис. Коначних резултата још нема. Остало је чуђење након првих резултата: 20. октобра 2011.Потпредседница Владе Србије Верица Калановић је оценила је да су резултати пописа поражавајући, јер је земља у последњих 10 година остала без 300.000 становника…

Новине су објавиле:

Шокантни подаци: Недостаје чак 500.000 људи

Поражавајући резултати пописа: Градови у Србији ће постати старачки домови.

У Србији има 1.5 милијун  пензионера, сваким даном се тај број смањује, и они одлазе,  за десетлеће од 1.5 на овом свету колико ће остати.?

И као што вазда код нас бива: Свако чудо  за три дана. Коначних резултата пописа још нема, нико их  више  и не помиње.

ТВ екран сваке вечери  окупља Србе  да виде како се живело на турском  двору, како је Сулејман… а не као ови наши…И сузе српске госпе  роне када виде како су буле уживале…

Читам књигу „Лакоћа нестајања“ Драгана Драгојловића у пустом селу Трешњевици, чекам да снег окопни, па да, под старе дане, сав шкрипав, позно заорем прву бразду у мом малињаку…Сети се, читаоче, некдашње лектире: „Прва бразда“, Милован Глишић.

И из овог села има житеља који су у Америци, Аустралији, по Европи… Свуда се расуо  и просуо народ српски….Па се сада  питамо  што су села пуста, а градови постали својеврсни резервати. Писац Пекић написа да оно што се  „зове урбаним животом,  некада се звало – концентрационим логором“.

И сам сам негда печалио у Африци, вратио се, па су ми зарађено заробили као „стару штедњу“…Леле…

У страшној  књизи „Лакоћа нестајања“ пише мој земљак,  песник Драган, негда амбасадор у Аустралији „о нашим људима „Под Јужним крстом“, и  непрестаној борби за опстанак и за одржавање подношљивог социјалног статуса у потпуно новој  друштвеној средини и култури…У тој борби они су принуђени да прихватају послове које нису очекивали, па су тако лекари, инжењери, архитекте постајали таксисти, келнери, физички радници, девојке и жене  које су завршиле медицину могле су да се надају само месту медицинске сестре, неговатељице или чистачице у болници…“

О томе, ова изврсна књига прича од живота отета. Вапај судбине из туђине. Има наших  који су успели, има  знаних писаца, сликара, научника. Бројни писци из света су чланови Удружења књижевника Србије… Али, то је друга прича.

Читам књигу, слушам како хуји ветар понад гора, и у том хују чујем  болну мелодију пустих села у којем самота бије док се на  ТВ екранима странке гложе, око све тање погаче отимају, а не виде да у наћвару нема више брашна, да су воденице одавно стале, а њиве више нико и не оре…

ЛеЗ 0004563

Advertisements

1 thought on “ЉУДСКИ РАСАДНИК”

  1. Мирославе, мислим да се онај први коментар може односити и на овај текст. За садашње стање нису криви ни Турци ни Аустралијанци, него наш културни код, вредносни систем на коме почивамо као друштво. Село је најдалекосежније уништио комунизам, а остаци комунистичког друштва данас највише кукају због пропасти села и беле куге!
    Заболе она ствар нашу елиту и наше политичаре што је нашој лекарки боље у Аустралији бити болничарка него у Србији лекар.
    Кад прођу ови избори, евентуално још једни, Београду неће бити потребна Србија, камоли тамо нека забачена села. Развијаће се још Нови Сад, а тавориће неколико градова у Војводини, Шумадији и Ниш. Шта у Србији није било погрешно у последњих сто година?

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s