Neko je u jednom čikaškom listu objavio: Srbija je zemlja koja se
graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde
nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji
gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a
pobeđuju u odbojci. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde
osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati.

Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni
da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila
državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde
se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan.

Dodao bih: Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je
strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju boga.
Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake
sposobnima.

Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija
normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.

Gde se živi od budućnosti jer na sadašnjost nemamo pravo. Gde se svako
svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju
duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.

Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde
smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje.

Pa ti preživi ako si normalan. Sreća za državu da je takvih sve manje.
Normalni svakako nikom nisu potrebni. A i sam život je najveći
paradoks.

Најпосећеније странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, које чини стотинак блогова и двадесетак Веб сајтова уз подршку Googla, посетило је, закључно са 27. децембром 2011. године, преко 140.000 посетилаца.

Најпосећеније странице вуку и највећу посету – преко 100.596 посета.

Мање посећеније странице Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (а бројније!), посетило је преко 33. 403 посетиоца (у последњих пола године!).

Права посета  библиотека Заветина (сајтова уз подршку Googla), сигурно да је вишеструко већа (од 5082, колико је грубо утврђено на основу добијених коментара или пристиглих писама посетилаца; пошто Googl  не допушта  бројаче).

Листа најпосећенијих   страница Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ

1. Златни Расуденац      …………..  19.857

2.  Канал ЗАВЕТИНЕ    ……………     6500

3.  ЗАВЕТИНЕ Press       ………….       6338

4.  Опало лишће             ……………       6119

5.  ПОСКОК.Књижевне новости Сазвежђа З  … 5750

6. Група ЗАВЕТИНЕ   …………………     4060

7. Северци          ……………………………     3051

8.  Цјеломудрија   ………………………..   3014

9.   Едиција БРАНИЧЕВО  …………..    2891

10.  Огласи   ………………………………..     2378

11.   Алфа и Омега  …………………….      2368

12.  Заветине  ………………………………     2338

13.  Сазвежђе З  …………………………      2232

14.  Светионик       …………………….        2151

15.  Далеко од Сунца ……………….       2080

16.  Уметност махагонија  ……..       1947

17.  З   ………………………………………..     1852

18.  АВАТАР Плус ултра  ………….    1854

19.    Лог   ……………………………………    1667

20.   Алајбегова слама  …………….     1606

21.  ЗАВЕТИНЕ:Свет      …………….    1596

22.  ЗАВЕТИНЕ:Мобаров институт  …  1573

23. Цртеж Л. Ш.   …………………………….   1565

видети више :  https://zavetinebr1.wordpress.com/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BD/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7%D0%B2%D0%B5/

____________________

Увод у руско освешћивање
I
Још 1999. знало се да је циљ да се Црна Гора одвоји од Србије и да се Србији одузму Косово и Метохија и Војводина. У ”Недељном телеграфу” од 21. априла 1999. године читамо: ”Циљ ’Корена’ (Корени – назив тајне НАТО операције против Срба, нап. В. Д.) јесте одвајање Косова као главног извора сировина за Југославију кроз велику аутономију, албанску сецесију или потпуну независност, затим отцепљење Црне Горе, њеног јединог преосталог излаза на Јадранско море, и дислокацију Војводине, њене ’житнице’ и још једног југословенског извора сировина, који би довели до потпуног колапса Југославије као самодовољне индустријске државе. Иза те акције јесте страх Немачке и САД да ће Југославија ступити у савез са Русијом и другим бившим совјетским државама, када Јељцина смене комунистичке и националистичке снаге у блиској будућности”. Ово је била изјава неименованог немачког званичника. Дакле, главни геополитички страх Запада је, као и увек, страх од јединства Србије и Русије. “Срби су мали Руси”, мантрају Западњаци још пре Наполеона (сетимо се: Наполеонове трупе у Боки ратовале су против Светог Петра. Цетињског, а његови инструктори обучавали су турске тобџије против Карађорђа) Искасапити везану Србију значи показати Русији шта је чека. Западна Звер је била свесна своје моћи. Али, није знала реч Светог Писма – да се сила Божја у немоћи показује.

II
Напад на Србију и Србе није имао много везе са Слободаном Милошевићем. Један високи представник америчке администрације изјавио је “Вашингтон посту” (Lippman W. Thomas, Albright
Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) да је рат против Србије осмишљен 14 месеци пре почетка НАТО бомбардовања, и да су већ тада разматрана четири модела тог напада.

III
Сила коју је НАТО применио према Србији имала је за циљ да докаже да је Русија мртва као велика држава. На радију “Дојче веле” (29. марта 1999. године) један неименовани НАТО функционер је изјавио: ”Сада преиспитујемо и преуређујемо међународно право. Стварамо ново међународно право у складу са новонасталим околностима. НАТО је преузео на себе функцију одржавања и успостављања мира, пошто Савет безбедности ОУН-а сада то може да омета употребом вета /…/ Русија више није суперсила, није чак ни велика сила. Деловаћемо према својим проценама, не обазирући се ни на кога”.

IV
Ватикан, који је, уз Немачку, био покретач признавања словеначке, хрватске и муслиманске сецесионистичке акције, као легитимне на међународном плану, у доба НАТО бомбардовања, лицемерно је тражио да се обустави бомбардовање Србије за време васкршњих празника. Папин “ускршњи апел” одлучно је одбацила Бискупска конференција Немачке, чији је портпарол, Карл Лајман, рекао да НАТО и Немачка “бране људска права, која се не смеју газити у име међународног права”. Кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, изјавио је да су “могућности утицаја Папе на косовски сукоб врло мале” (Ана Петровић, Сукоб ауторитета, шансе папиних апела за мир, “Борба”, Београд, 1-2. мај 1999, стр. 9). Какво лицемерје!

V
Једна од најмрачнијих личности светске политике, Збигњев Бжежински, сива еминенција Демократске странке у САД у области спољне политике још од времена Џимија Картера, русофоб и мрзитељ Православља, тражио је да НАТО буде одлучнији у бомбардовању Србије, да, уочи своје 50-годишњице, не изгуби углед. Бжежински, који се у својој књизи “Велика шаховска табла”, заложио за комадање Русије (Сибир је “добро целог човечанства”, а не само једне земље, сматра он), изнео је своје идеје за слом српског отпора: 1. Формула аутономије Косова у Србији је мртва;
2. Из тога произилази да нема никаквих преговора са Милошевићем, осим остваривања српског повлачења након испуњења свих услова НАТО-а;
3. Ваздушни удари морају бити појачани и морају ефикасно разорити војну моћ Милошевића и принудити га на прихватање услова НАТО-а;
4. Неопходно је почети с размештањем војске, како би се припремила копнена инвазија НАТО-а из Албаније и Македоније;
5. Жртве борби, исељавња и етничких чистки на Косову имају морално право на самозаштиту;
6. Следи замрзавање југословенског капитала у земљама НАТОа, како би се придавио Београд;
7. Не чекајући окончање војних дејстава, САД и Европска унија морају заједно показати намеру разраде свеобухватног плана обнове Косова и повратка његовог становништва;
8. Такав програм мора такође укључити услове о томе како демократска Србија после Милошевића може бити укључена у опсежан програм обнове Балкана, у коме ће такође узети учешћа Македонија, Албанија и Црна Гора и
9. Амерички Конгрес мора да сачини заједничку изјаву, у којој ће подржати политичке циљеве НАТО-а и изразити решеност САД да оствари те циљеве свим неопходним средствима.
И – све се збило како је Бжежински тражио. САД и сателити признали су независност Косова; сви услови НАТО-а, у позно пролеће 1999, прихваћени су, и српска војска се повукла; наш капитал у НАТО земљама био је замрзнут… НАТО је оборио Милошевића уз помоћ “демократске Србије” и категоризовао Србију као земљу чија ће судбина бити везана за судбину Македоније, Албаније и Црне Горе (која се већ тада помиње као независна)……

Видети више, књижевбни часопис ЉУДИ ГОБОРЕ  http://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-89/article/pisma-mladom-i-ubrzo-propalom-pesniku/

Поштоване колеге угледног листа „Политика“,

 Не бих вам се обратио овим формалним видом да нисам у више наврата цензурисан у оквиру реаговања на текст о емиграцији Радмиле Лазић. Будући да сам у емиграцији рођен, будући да сам живео и радио у више земаља, укључујући ту и десетогодишњи рад у Србији, будући да предајем нашу културу и језик на Универзитету у Паризу, будући дакле да сам по култури и духовној свести колико Србин толико и Европљанин, либералних и индивидуалистичких стремљења, сматрам се позваним да реагујем на олака уопштавања и преке судове који се у Београду пречесто изричу у виду некаквих друштвених „вјерују“ поводом емиграције, а чији је последњи, додуше конфузни експонент, Лазићева.

 Емиграција је комплексни феномен и њена слика није јединствена. Америчка је најстарија и уграђена је у само ткиво америчке самосвести. Ђорђе Рибар је био Милошев устаник пре него што је постао Џорџ Фишер, борац за независни Тексас. Водиле су га идеје о Универзалним људским правима америчке и француске револуције. Он је прво име у тој нисци научника, политичара, академских радника, редитеља и глумаца који су суделовали у образовању америчке културне особности. Европска је емиграција слична: још од седамнаестог века Срби граде своје каријере у Венецији, Бечу, Будиму, Русији, где год им је то било могуће, будући да су домаће околности биле радикално неповољне по питању личног благостања и/или интелектуалног рада.

 Србија је прегрмела двадесети век лишена демократских институција и демократске праксе. Краљевска емиграција је била еминентно интелектуална (такозвани четници Радмиле Лазић). Лондонско удружеље писаца било је објективно значајније од тадашњих поратних удружења писаца који су неговали мемоарску прозу у Титовој Југославији. Радници емигранти из шездесетих година, као и они из деведесетих, били они школовани или не, ниси простаци, нити политички фанатици, нити фашисти. Са каквом смелошћу се у нас сви они подводе под политичке лудаке и крвожеднике! Знате ли да већина тих сељака зебе од повратка у Србију и нема намеру да своје пензионерске дане проведе у земљи рођења? Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи Немци, Францзи, Арапи, Грци, наши суграђани, где год ми живели?

 Тврдити да емиграција живи у гету значи бавити се паролама, што је дискурс раван Гебелсовским уопштавањима, а не вршити озбиљан социолошки рад. А ви сте пустили такву врсту текста.

Брозовско устројство садашње Србије утиче на тај беспрекидни ланац напуштања земље: у Србији се личност не препознаје по квалитету и доказаним способностима, него по слепој партијској оданости. Вишедеценијска пракса државне корупције је онеспособила људе за слободно предузетништво. Правила понашања су нејасна и, у пословању, преовлађује Лов у мутном. Институције су порозне. Институције су подређене партитократији, институције не постоје. Зато људи одлазе.

 Отуда и пизма. Гнев. Огорченост коју Лазићева примећује. Али то постоји само у једном сегменту људске психе и више је везано за сећања него на конкретни, свакодневни живот. Људски је живот исувише кратак да би се човек обазирао на пређашње стање: а уколико волимо Србију (и гнев је одраз љубавног односа), то још не значи да не волимо Далмацију, Хрватско загорје, Сарајево, Берлин, Сибир или шта год већ жели госпођа Лазић да се воли. Ми, у емиграцији, нисмо људи мржње већ САЖИВОТА. у Саживоту сам рођен. у саживоту одрастао. У саживоту ћу да умрем. Моје интелектуално дело припада подједнако Србима, колико Југословенима или Европљанима. Ми смо, у емиграцији, Доситејевци – већ и по самом рођењу (уосталом као и он). Становници света. И, да не буде забуне, овде превасходно мислим на „малог“, „нешколованог“, „формално необразованог“ човека. Моралност и поштење немају везе са збиром диплома и признања. Као што рече један од коментатора: разлог напуштања Србије јесте често питање ПОШТЕЊА.

 Ово је реаговање кратко, и питање је да ли ћете га прочитати.

 Но пошто моје име није непознато српској књижевној сфери, ипак полажем наде у ваш урођени (или стечени)осећај за пристојност. Уколико сте ме цензурисали у коментарима, где сам се потписивао именом и презименом, ваљда ћете овде застати и показати слух и добру вољу за једног од оне трећине Срба – трећине! – који не припадају Кругу двојке.

Борис Лазић,

Оријентални језици,

Париз

ЦЕНЗУРИСАНИ КОМЕНТАРИ

 У сваком случају су Слободан Јовановић, Растко Петровић и Милош Црњански образованији и писменији од Радмиле Лазић. Толико о такозваној „четничкој емиграцији“ и њеној писмености. Међутим, „песникиња“ превиђа чињеницу да се људи (њезини „неписмени простаци“), исељеници, за Србију уопште не враћају: пензионерима не пада на ум повратак међу лопове и митомане. Србија је дубоко посрнула, а српска „елита“, којој песникиња припада, за то криви час несретнике са Косова, час Србе са Запада и Истока, који не би били либерални и парламентарни. Овакав презир упућен људима који би имали шта да је науче о саживоту са другим људским заједницама и културама нам говори да, у Београду, међу елитом навученом на еврофондове, површност, неморал и незнање иду руку под руку. Лазићева је конфузна, недоречена, њена је мисао неартикулисана и нејасна, али је зато јасна емоција којом је обојен њен памфлет: она је огорчена и заједљива.

 Исељеници (такознани «четници, патриоте и простаци») годишње пошаљу, у виду неповратне новчане испомоћи, за српске рођаке и комшије, до три милијарде евра (уосталом, сличан је тренд и статистички показатељи за БиХ, Хрватску, Молдавију… имају и они своје «четнике»). Истовремено, у Србији, ДБ-овска такозвана «елита», преголема државна администрација која влада већ шездесет година и објективно је одговорна за беспрестане кризе унутар СФРЈ све до њеног распада и даљих ратова, сва та републичка и покрајинска паразитска бирократија, данас шири намет за наметом, свакојаким порезом гуши слободно предузетништво, а шлепа се уз еврофондове, и живи изнад својих објективних могућности те презадужује суграђане и будуће нараштаје. Једни, дакле, издвајају из својих уста, испомажући се, док други, тј титоистичка власт и даље глоби и просјачи. За паметног – довољно.

 Извор: УКС: ТЕКСТ БОРИСА ЛАЗИЋА, ЧЛАНА УКС ИЗ ПАРИЗА, uksrbije@srpskacirilica.rs
========================
Погледати http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Emigrantika-ili-osvrtanje-u-gnevu.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Zato-ljudi-odlaze.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Tuzno-i-otuzno.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Beograd-je-zakazao.lt.html
_________

Погледи са стране

Emigrantika ili osvrtanje u gnevu

УНУС МУНДУС  лето/јесен 2011 доноси

На преко  430 стр. великог формата А4, донети су књиге, прилози песника, есејиста, аутора који живе изван престонице (осим М. Лукића и Луја Данојлића). У овим тешким временима, Нишки културни центар својим упорним настојањем покушава да прошири уско грло српског издаваштва и пружи прилику писцима, који су ту прилику одавно и заслужили. Многе ће овај број УНУСА МУНДУСА изненадити, јер је окупио тако различите писце, који су сви посвећеници свога посла. Књиге ових писаца су, да се послужимо речима једног од њих Мирослава Лукића (познатијег под надимком Белатузкадруз)  своје врсни извештаји из манастира за спаваче…

Мирослав Лукић: 

ЗНАЦИ ПРЕПОЗНАВАЊА  БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Добар део српских песника 20. века (нарочито друге половине друге половине Наметнога века) – не знају за стид и за срам! Сви су дресирани и сви су прозаични. Феноменолошки гледано, то су аутори формирани на комунистичком укусу, по изопаченом укусу. И док Срби, тј. српски читаоци не науче да се стиде таквих демона – ВЕЛИКУ ПОЕЗИЈУ
НЕЋЕ ДОБИТИ! Добиће многе антологије поезије, многа ср. у боји! Евентуални
читаоци и тзв. водећи песници -понављам – кљуцкају из живота бајку о модерној поезији и настављају да живе у њој. Објављују антологије које су, напросто, бацање прашине у очи – БЕЗВРЕДНЕ, ЛАЖНЕ!
Доста, заиста је доста било фарбања у боји : већина песника пошто није умела да разлучи велико и божанствено, исконско, неизбежно је прешла у кордоне сладострасника, славољубивих врло, у кордоне кокетних хвалисаваца и ћифта: и све време су препричавали своју личну осећајну еротику и при том у облицима све јаче и јаче бестидности, водили своје чувене балетске представе на попришту егзорцизма, борили су се са ђаволом, понеком се дало да га на тренутак и победи, да би га затим тријумфално пољубио у  већ знате шта! ШЉАКА ИСТОРИЈЕ је заклонила видике.

То смеће треба уклонити; за то су потребни комуналци, не песници, нити песници -критичари.
Српска поезија Наметног века настајала је у оквиру савремене кризе хришћанства и човечанства уопште. Чланови партије (а многи су били, већина најистакнутијих песника друге половине 20. века, што им је омогућило успешно пењање на лествици ), нису били хришћани, нису у себи давали првенство љубави, срдачном сагледавању и хришћанској
савести, а то другим речима значи да су били склони мудровању, мудровањем руковођеној вољи, да никад нису ни стекли хришћански акт, да не говорим о хришћанском духу. Мудровања су их довела на путеве уског интелектуализма, до разорних сумњи и порицања. Јер  нема разлога да се више о томе ни дана ћути – мудријашка воља изводи на путеве срца лишених љубави рачунџијског утилитаризма, практичне безбожности. И српска православна црква која се најдуже опирала погубном и безбожном комунистичком утицају временом је начета, она која је позвана да оживљава, продубљује, снажи и
очишћује религијски акт који јој је задат. На то је позван сваки свештеник, пастир, сваки засадитељ хришћанског акта, живи остваритељ и учитељ. Међу последњим песмама објављеним у овој књизи, међу оним најновијим, има једна која је посвећена моме
најмлађем сину, који је желео да упише средњу богословску школу, али се није дало. Било је то врло важно искуство, неочекивано, за мене, као родитеља: пружило ми је прилику да се реално суочим, са чињеницом каква нам је црква данас. Оно што се догађало око тога
уписа, пре него што сам написао једну песму, до које веома држим, јер је израз искуства – то нема везе са срцем, са Молитвом. Црква треба да се ослободи, а неће моћи још  дуго, на жалост, оних који стварају мртву парохију и подривају постојање Цркве. Кажем то са најдубљим жаљењем. Веровао сам годинама да је то последње место у српском друштву, које није онеређено комунистичким пустошењем… Сасвим је нормално да ми очекујемо од својих пастира: молитвену силу, љубеће срце, живу хришћанску савест, фамилијарни протекционизам, жигосање среброљубља… Ако данашњи духовници не уважавају
искрени осећај, ако то не примају као нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да ли су онда они искусили светлост и топлоту духовног огња, живу доброту. Нисам никада био богомољац, али сам одувек осећао да живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољнике, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птице. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и  сазерцања, али сам ја, то јест мој млађи син искусио нешто друго. Потребна су отрежњења…

Носио сам предуго Крст, и сасвим је очекивано да се он врло често спомиње у мојим сабраним песмама. Позајмио сам наслов за трећу књигу својих сабраних песама из старобалканског наслеђа, из редукованог обреда Русаља, тј. елеусинских мистерија. Моја поезија чезне за враћањем у живот. То је можда могло некоме да се учини патетично, ако се ствари површно посматрају, ако се површним, плитким погледом гледа на све оно што се Србима и српској књижевности догодило у 20. веку. Дакле, Повратно коло је – оно обредно, мистеријско коло које враћа у живот, онај прави, без страха и поробљавања… У српској поезији 20. века има превише беспомоћности, недовршености, као и у минулом 19. веку. Много шта је остало у траљама. Беспомоћност највише слична импотенцији! Хтели су многи песници да се покажу, али им се није дизао! И то недизање је доводило до беса и странпутица, ћорсокака, до – врага! Тако мало има слободне, ненаметнуте и неконтролисане поезије.Лалић, кога овде неки још увек сматрају бардом, велики је пораз : он је стално мрмљао неке стихове који су били највише налик на солидније преводе великих светских песника. Не Попа, Не Миодраг Павловић, нити онај певац из Шумадије, не они, никада нису сишли у дубину Србије! Пут у дубину Србије обрастао је маховином и гљивама великим као кравље уши. Унутрашњост Србије се састоји од испреплетаних жица паганства, недовољно укорењеног хришћанства и безбожништва. Тамо је најуочљивије одсуство усправног држања. Има много страшила; најстрашнија су страшила тзв. модерне српске поезије 20. века и сва су као по правилу напуњена влажном струготином. Ако је и постојао и један песник друге половине Наметног века који се запутио пут дубине Србије, то је био један самоук, један сељак, један скоро јуродиви, и то пред крај свога краткога живота (С. Митић). Тзв. модерна српска поезија се у другој половини 20. века претворила у нешто налик на фолклорни ансабл под управом З. Мишића и комп. Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века је права егзотика!…

(Из УНУСА МУНДУСА, стр. 139-141)

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

Француска 7, Београд

-         Члановима управе

-         Члановима Жирија за доделу

Награде Милан Ракић

Поштоване колеге,

обраћам вам се као један од троје равноправних добитника престижне књижевне награде Милан Ракић за 2010. годину, на основу одлуке Жирија од 21.11.2011. године, желећи да укажем да је Чланом 2. Правилника о установљењу и додељивању те награде (Правилник од 22.07.2007.) предиђено да се: Награда „Милан Ракић“ додељује за песничко остварење једном аутору.Изузетно, ако се установи да из приспелих пријава на конкурс има више подједнако вредних песничких оставрења, жири може одлучити да у том случају исту награду равноправно приме два аутора.

      На основу јасно исказаног правила садржаног у том члану Правилника, за претпоставити је да је приликом овогодишњег жирирања за награду било и неких ванкњижевних критеријума и параметара, осим оних предвиђених члановима 2.и 7. Правилника о додели награде, што је резултирало тиме да Жири одлучи тако како је одлучио и прогласи три равноправна победника.

Не желећи да се даље бавим разлозима за такву одлуку, не процењујући вредносно ни на било који други начин награђена дела осталих двоје добитника, којима  честитам, обавештавам вас да се одричем додељене ми награде, као и свих права која ми по том основу припадају, а у складу са чланом 3. поменутог Правилника.

На крају, будући да се ради о песничкој награди, завршићу овај допис стиховима. У једној од својих награђених песничких књига, у песми под насловом Награђена песма, кажем: Постоје награде које служе да награђено ојаде и награде дате да награђеног огаде, награде додељене зато да заваде и оне примљене из чисте досаде.

Mолим вас да овај допис прочитате приликом проглашења добитника Награде Милан Ракић на Скупштини УКС, или неком другом свечаном приликом, како је то предвиђено чланом 8. Правилника о додели награде.

Уз изразе искреног уважавања,

У Београду, 28.11.2011. године                                             Милош Јанковић

 Узимање и враћање 

Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније. Књижевна награда критике за роман године, познатија као НИН-ова, будући да дуго траје, ово јој је 56. година, има светло лице и наличје које обилује пикантеријама.
Кренимо од самог почетка: године 1954. Добрица Ћосић је објавио роман Корени, а Иво Андрић Проклету авлију. Жири је рекао – Добрица Ћосић, и он је био први добитник будућег, тако прижељкиваног признања.
Да не би наградили роман Црвени петао лети према небу, Миодрага Булатовића, пресудитељи су 1959. године одлучили да уопште не доделе НИН-ову награду! Булатовић ју је, већином гласова, добио 1975. године за књигу Људи са четири прста, али жири није дао никакво објашњење. На округлом столу о марксистичкој критици, коју су организовале редакције „Комуниста” и часописа „Опредељење” у Сарајеву, уз оштре критике одлуке жирија и самог романа, Миро Ласић оценио да Булатовићев роман Људи са четири прста није истинско уметничко дело и да је било „беспредметно уметнички га вредновати”. Редакција НИН-а је реаговала краћим текстом под насловом „Пети прст”, у коме је Ласићеву неаргументовану критику означила повратком на „догматско третирање уметности”….

видети више: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=58291

…

ЧЕТВРТАК,  17. НОВЕМБАР, 12 ЧАСОВА

СЕЋАЊЕ: ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ (1947–2009)  

Учесници: Радомир Андрић,Тања Милић, Душан Стојковић  и Миљурко Вукадиновић.

ПЕТАК, 18. НОВЕМБАР

17  ЧАСОВА

АЛЕКСАНДАР: „АРТИСТ НА ТРАПЕЗУ“, песме

Учесници: Предраг Богдановић Ци, Маринко Арсић Ивков, Бошко Ломовић, Миљурко Вукадиновић и аутор.

19  ЧАСОВА

КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ ВИТОМИРА ТЕОФИЛОВИЋА

(Повеља Сатира-феста и Златна значка КПЗ)

Учествују: др Ратко Божовић, др Жарко Требјешанин, Раша Попов, Адам Пуслојић, Бранислав Бане Јовановић и Миљурко Вукадиновић.

Присећам се, будан, у нелагодном дремежу,

Присећам се оног што сам учинио и што сам

могао да учиним у животу.

Присећам се, и нека тескоба

Подилази ме као језа или страх.

Непоправљивост моје прошлости – то је леш!

Сви остали лешеви можда су само варка.

Сви мртви можда негде другде и даље живе.

Сви моји властити минули тренуци можда још увек постоје,

У привиду простора и времена,

У лажној пролазности.

Али оно што нисам био, оно што нисам учинио,

што чак ни сањао нисам;

Што тек сад видим да сам морао учинити,

Што тек сад јасно видим да сам морао бити –

То је оно што је мртво,

упркос свим Боговима,

То – што је заправо било најбољи део мене –

ни Богови више не могу да оживе…

Фернандо Песоа

Sajmovi knjiga, kao i niz drugih sastajališta u nas i u svetu, najviše pripadaju javnim trač-sedeljkama, na koje se dolazi da bi se «stvari» književnih činjenica uvrnule, zavrnule i prevrnule u korist iracionalnih «književnih mozgova». Onih, koji iz svoje marginalne i autsajderske posrednosti žele da deluju neposredno, bezobzira na odsutvo svesti o njihovom, ne samo, takvom delovanju, nego i prisustvu tamo gde im nije mesto. Na kome zagađauju prostor koji nepotrebno zakrčuju. U tim i takvim dešavanjima beogradski Sajam knjiga nikada nije zaostajao i manjkao. Posetioci iz raznih provincijskih i velegradskih sfera, uglavnom, na sajmove knjiga, dolaze sa bagažima nekakvih knjiga, objavljenih kod izdavača, koji nisu uspeli da obzbede novac za zakup štandova na kojima bi se kupci njihovih sumnjivih usluga predstavili i provomisali svoje literarne trice i kučine. Zato je prava sreća kade se, posle više od dve decenije, na sajmovima knjiga obnove susreti, kada se, u magičnom trenutku pojave, širom otvore zamandreljena vrata sećanja i kroz njih šiknu slike prethodnog vremena sa drugim kulturama govora, dijaloga, oblačenja i objavljivanja. Energija tih susreta neobično je profilisana u arhivima stanja svoje skrajnutosti, pa otuda i oduševljenje u svedočenju njenog oslobađanja iz ralja zaborava i nepažnje sećanja. A, kada se sve to dešava u pokretu, na nogama i probijanjem kroz gustu posetilačku gužvu, osećaj zadovoljstva naglo izmiče svojoj kontroli i prerasta u emocionalni šok. U neko čudno ispunjenje čula upalama i priraslicama emocija, kao u filmu U zadnji čas Etora Rikarda Arete.

Nepatetična slika jednog takvog slučajnog susreta na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga okrznula je potpisnika ovog teksta pojavom Igora Mandića. Ona se začela nekada, pre dvdeset i dve godine, u Osijeku. U vremenu koje se nazivalo misaonim zbog brojnih tegova, koje mu je istorija okačila o vrat, da se previše ne bi uznosilo i sagibalo u pamćenju obračuna i kompromisa. Kako primata imena jezika, tako i njegovih fusnota iz kojih i danas duvaju divlji vetrovi u poravnanju rupa od granata gramzivosti i nečasti.

Da, on IM je, na trenutak u velikoj žurbi  zastao, da bi u istom trenu panično nastavio potragu za najbližim toaletom, i sve to uz škrti alibični komentar – Vratiću se. Onaj, kome je taj komentar bio namenjen sa zakrivljenim prepolovljenim osmehom, nastavio je gustom prolazničkom putanjom svog kretanja. Nije se okrenuo, ni da uzvrati, niti da pogledom isprati paničnu potragu za toaletom. Prva slika, kao u Čehovljevim jednočinkama, ostala je kratko da leprša u napetoj naduvanosti sajamskog polovnog vazduha, da bi nestala brže nego što se pojavila. I ko je taj Igor Mandić da bi prve slike patile zbog njegove potrebe da nađe toalet. Ko su, uopšte pisci, pogotovo oni samozvani postmoderni kontrarevolucionari koji zavide Igroru Mandiću što je u zadnji čas u velikoj sajamskoj gužvi našao svoj put do toaleta.

Toga dana na malim i velikim štandovima srpskog knjigotavorenja najviše su se šepurili pisarčići iz raznih njenih pokrajina, dijaspora i enklava. Bože, tiho mi je šapnula na uho jedna mlada pasnikinja, kako su kreature uvek ružne i to mnogo više od jadnih nepušača. Naravno, da je ona pokušala da se naruga i neuspešnim «liturgijama i misama» nekih savremenih neoboženih pisaca koji, čekajući poziv iz Stoholma, uporno nastoje da svetsku književnost pretvore u aforizam. I nastane u njemu svoju književnu «večnost”. Ne znam, koliko je trajalo pražnjenje Igora Mandića u jednom od sajamskih toaleta, ali sam ga u jednom trenutku ponovo ugledao što je bilo dovoljno pomenutoj mladoj pesnikinji da nas svojim foto-digitalcem ovekoveči. I to prvi put posle 1989. godine, kada ona još nije bila rođena, a koje je godine Igror Mandić slučajno prisustvovao neslužbenoj promociji moje knjige pesama Čitaonica. Pokazujući mi snimak mlada pesnikinja je uzviknula – Pa na ovaj malo iskrivljenoj fotografiji ima mesta i za još neke likove. Da, odgovorio sam, na toj fotografiji nedostaju Josip Cvenić, urednik izdavačke delatnosti osiječkog Radničkog sveučilišta Božidar Maslarić i Ljudi na mostu Vislave Šimborske. Nedostaju naslovni portreti iz 1977. godine nedeljnika Nedeljna Dalmacija kao važnog dodatka splitske Slobodne Dalmacije, zagrebačke Revije OKO, splitskog časopisa Mogućnosti i ledene kocke moje crne Čitaonica u kojoj nažalost ne postoji ni jedan toalet.

Zlobnici će, ako pročitaju ovaj tekst, reći da se tako ne piše o duhovitoj paničnoj potrazi Igora Mandić. I pored opasnosti za nastajanje takve mogućnosti hteo sam da zabeležim trenutak koji sve zabeleške, foto i sećalačke Beleške krize, čini ravnopravnim i korisnim za budućnost uspomenama u kojima je sve manje slobodnih mesta.

Igora, verovatno više neću sretati, a i kako bih, kada će on posle naredne dvadeset i dve godine imati 94, a moja malenkost 83 godine. Možda će tada u «zadnji čas» ona mlada pesnikinja doneti neku drugu foto-vest. Popunjeniju malo iskrivljenu fotografiju i drugim likovima.

Beograd, 23. oktobra 2011. god.